Izvor: Politika, 24.Sep.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbalska inteligencija pripada igračima
Igra Barselone posramila je „velike taktičare” među trenerima i fudbal sličan holivudskoj produkciji akcionih filmova
Mnogim ljubiteljima fudbala je Barselona postala dosadna. Ponekad se čini kao da tim koji igra previše dobar fudbal mora da se prilagodi lošijim timovima da bi utakmica bila zanimljivija. Gledaoci su naučeni na takmičenje, a ne na estetiku igre. Fudbalski ukus se kultiviše kao što se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kultiviše osećaj za muziku, literaturu iliumetnost uopšte. Pravi ljubitelj fudbala nije ostrašćeni navijač i ume da prepozna da je Barselona zaista spasila fudbal, iako ta činjenica na žalost verovatno neće proizvesti u ostatku fudbalskog sveta onu vrstu zdrave sujete koja dovodi do pokušajada je dostignu. To je zato što iza Barse stoji određena filozofija, ne samo fudbala već i mentaliteta i kulture.
Pojava Barselone je dovela do tzv. „Luis-Šmeling paradoksa”. Džo Luis i Maks Šmeling su bili najvećibokseritridesetih godina 20. veka, prvi Afroamerikanac a drugi Nemac, a na njihovom primeruzasnovani su pokušaji teoretičara iz šezdesetih godina dauspostavepolitičku ekonomiju sporta i utvrde štaje nužno da bi takmičenje bilo atraktivno. Drugim rečima protivnik mora da bude barem približno jak da bi susret bio zanimljiv, i to se upravo desilo kada se u vremeLuisove dominacije pojavio Šmeling i kad su njihove borbe postale vrhunski spektakl. Ovo se danas naročito vidi u individualnim sportovima, kao što su tenis, golf ili Formula 1, koji ne bi bili ni približno atraktivni kadabi u njima dominirao jedan takmičar. Međutim,fudbal je nešto drugo, a bitna je i činjenica da Barselona nije toliko odmakla od drugih da je apsolutno nedostižna.
Ostatak fudbalskog sveta, naročito predsednici klubova, treneri, igrači i navijači ne mogu da podnesu fenomen Barselona, iz prostog razloga što je dokaz njihove slabosti i neumeća. Pored toga što je stvarajući svoje igrače totalno porazila logiku kapitala po kojoj novac stvara najjači tim, ona igrom svakog evropskog vikenda i srede dokazuje da su svi drugi u pogrešnom filmu. Suparnici, kako predsednička sujeta, trenerski um tako i navijački naboj,jednostavno ne mogu da sakriju svoju frustraciju. Žoze Murinjosuverenog, odlučan i bahat uPremijer ligipotpuno jepromenio ponašanje, komunikaciju sa medijima, izraz lica. Pored togašto je Ramosa, Pepea i ekipu Reala, kojana terenu toliko puta nije uspevala da sakrijesvoj očaj,nahuškavao na Mesija i družinu, sam je najviše doprineo narušavanju imidža „kraljevskog kluba”.
Normalno je i da Barselona igra bolji i uigraniji fudbal od reprezentacije koja je dosta manje na okupu. Međutim,i pored svih kritika na račun Del Boskea, Španija je u finalu Evropskog prvenstva ponovo razgolitila evropski fudbal i posramila protivnike i mrzitelje. Fudbalska javnost, inače slabo fudbalski obrazovana, je prozivala Španiju za taktiku i igru umesto da pokuša da isprovocira čitav ostali fudbalski svet da krenestopama Španije i Barselone, iako je u tome uveliko zakasnio.
Cela Španija,koja se raduje uspehu svoje reprezentacije akoja prezire Barselonu,trebalo bi da bude zahvalna Barsi što je stvorila takve igrače i takvu igru čijom su najvećom zaslugom osvojili tri velike titule zaredom.
Fenomen Barselona koja igra levičarski fudbal kako bi to rekao Menoti, može da se podigne na političkinivo, ekonomskiili kulturološki. Ona je oslanjanjem na sopstvenuškolu i svoje ljude lepotom porazila bahate vlasnike i investitore najvećih svetskih klubova koji misle da se uspeh kupuje kao što kupuju jahte, hoteli, lamborginiji... Možete li dazamislitefrustracijuameričkih tajkuna, naftaških šeika ili ruskih oligarha u Premijer ligi?Posebno bolno za struku je to što je Barselona porazila sujetni um fudbalskih trenera kojem je u modernom sportu dodeljena uloga velikog stratega i znalca, taktičara sa šahovskim umom, ili s druge strane trenerasa jakim karakterom feldmaršala, kako zovu Fabija Kapela. Velikog udela u tome imaju mediji koji su od početaka fudbala stvarali taj fudbalski arhetip i to čine i danaskadauzdižu Murinja, Fergusona, Lipija i drugeslaveći njihovu fudbalsku inteligenciju. Niko da se seti da je fudbal jako jednostavan i da je dovoljno da se igračima od malena usadi određena filozofija igre koju oni kasnije reprodukuju uz najsitnije korekcije trenera. Drugim rečima fudbalska inteligencija pripada igraču.
Koliko je važna filozofija igre,a ne taktika najbolje demonstrira Barsa. Ona,otkad dominira evropskim i svetskim fudbalom,uvek igra na identičan način, dok njeni protivnici isprobavaju sve taktičke varijante i na kraju završe igrajući gerilski fudbal. Fudbal i taktika koja se zasniva na bunkeru i kontranapadu je obično taktika daleko slabijih, prosečnih evropskih ekipa, međutim protiv Barse i evropski giganti su prinuđeni da igraju tako. Groteskno je videti najveće evropske klubove i zvezde kako protiv Barse igraju destruktivno ičesto ne uspevaju da sakriju svoj bes.
Uigri Barselone ne može da uživa samo onaj konema dovoljno izražen fudbalski ukus. Onom kome dosadi Barselonina igra je kao ljubitelj muzike kojem je dosadio Mocart. To je proces desenzibilizacije prosečnog fudbalskog gledaoca naviknutog na epiku hiperkomercijalizovanog britanskog fudbala. Premijer liga je slična holivudskoj produkciji akcionih filmova, u kojoj je dinamika najvažniji element. A ako fudbal ikad bude mogao biti shvaćen kao umetnost ova Barselona je nešto najbliže tome. Inače,mentalitet španskog navijača je drugačiji od ostrvskog. Špancu nije važna pobeda po svaku cenu već i lepota, dok je britanskom fudbalskom konzumeru najvažnija pobeda, a ako ona izostane onda igrač mora da „ostavi srce na terenu”. Ostaviti srce je bio imperativ još od Trojanskih ratova i Homerovihepova i iako su prošle hiljade godinačovečanstvo nije napredovalo u osećaju za lepo.Muskulinizacija sportova održava epski eros u kulturi.
Barselona kao „incident”u evropskom i svetskom poretku sporta je od ogromnog značaja i ima simboličke kao i realne implikacije. Ono što su pre pojave Barselone i njenog derivata španske reprezentacije vajni fudbalski stručnjaci i komentatori postulirali je da je u modernom fudbalu iluzija igrati lep fudbal i istovremeno pobeđivati. Takvo mišljenje se sistematski gradilo u fudbalskim ekspertskim krugovima i dobilo jestatus aksioma unutar fudbalske „nauke”. Oni koji su se borili za lepfudbal i govorili da je on moguć bili su obeležavani kao romantičari koji ne poimaju realnost fudbala. Taretorikajeuticalana javno mnjenje i prosečnog ljubitelja fudbala, a njen cilj je bio da fudbalski stručnjaciprikrijusvoje neznanje, bezidejnost i nekreativnost. To je isti onaj mentalitet koji se usađuje ljudima da veruju da drugačiji svet nije moguć. Nije preterano reći dato transponovano u društvo pokazuje da je ono što je obeleženo kao „utopija”ustvari ostvarivo, a to grad Barselona i Katalonija,kao jedno od retkih mesta u kojima je makar i kratko postojaorealni anarhizam i apsolutna egalitarnost,najbolje svedoče. Dovoljno jesamo pročitati Orvelov „Omaž Kataloniji“.
Bivši fudbaler i reprezentativac Srbije
Ivan Ergić
objavljeno: 25.09.2012.
.jpg)
