Izvor: Blic, 07.Nov.2011, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbal u ritama
Jadan je fudbal u Superligi. U takmičenju smešnog imena, jer je super jedino to što ga neko uopšte gleda, nema ni poteza, ni driblinga, ni šuta, ni borbe. Pročitao sam juče izjave trenera nakon pet mečeva u kojima su postignuta samo tri gola i svi su bili zadovoljni!? Onda još dodaju kako su “došli da pariraju”, “nadigravaju se”, “igraju otvoreno”, “diktiraju tempo”, “kontrolišu igru”... Nisam po rezultatima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << shvatio o kojoj utakmici, ligi, zemlji i planeti se radi.
Publika se ne može prevariti. Ona se ne razume u "metodolgiju razvoja motoričkih sposobnosti fudbalera”, ali je gledala Džajića, Pižona, Vukotića, Đurovskog, pa zna šta je lepo, a šta nije. Zato ne čudi da je navijač u Borči, gde poštari "ubiju” veću kilometražu od profesionalnih igrača, dobacio treneru Partizana: "Stanoje, hoćemo da gledamo malo fudbala, dali smo 500 dinara za kartu!”. Na "Marakni” su opet pažnju navijača, u pobedi Zvezde, privukle dve tuče, koreografija, vatrogasci koji su skidali zastavu da bi gasili požar, a onda je vraćali da ne bi dobili batine. Dakle, sve osim igre.
Devedeset minuta provedenih na stadionu jeste za one koji su skloni moralnom mazohizmu i autosadizmu. Nažalost i ja sam među njima.
Nedavno sam na utakmicu poveo čak i moja dva dečaka od četiri godine. Prvih desetak minuta gledali su fudbal, a onda je krenula jurnjava po tribini. Koliko je utakmica bila zanimljiva govori podatak da je "pola istoka” do kraja meča učestvovalo u njihovim vragolijama. Na kraju mi je prišao kolega i pozdravio me rečima: "Tvoji momci su pretrčali više na tribini, nego svi igrači veznog reda na terenu”... Pa, nije bio daleko od istine.
