Izvor: Politika, 15.Maj.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbal mi je pomogao da završim fakultet
Najmlađi predsednik opštine u Evropi priča o unošenju tri stotine miliona evra u Inđiju, srpskom sistemu vrednosti, krivičnoj tužbi zbog ve-cea, sudbini reditelja Nikite Milivojevića, odlasku iz politike, hrani i erotici...
Goran Ješić (36) svoj život je vezao za Inđiju. Prvo kao fudbaler, a potom, evo već deset godina, kao predsednik opštine. U međuvremenu je, uz posao, stekao diplomu inženjera poljoprivrede, a posle dodatnih studija u Pitsburgu (SAD), pa u Novom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sadu, i zvanje magistra za javnu upravu i menadžment.
Politički je aktivan od 1996. kad je u Inđiji osnovao opštinsku organizaciju Građanskog saveza Srbije. I tu je ostao deset godina, do kraja života GSS-a. Potom se „učlanio” u Glavni odbor Demokratske stranke.
Svet je za njega čuo 2000. Bio je tada, s dvadeset šest godina, najmlađi predsednik opštine u Evropi. Da su birači tada, kao i dva puta posle toga, bili u pravu dokazao je 2008. Tada je američki magazin „Fajnenšel tajms”, posle niza provera, uvrstio Inđiju u dvadeset pet najboljih evropskih mesta za strana ulaganja!
Oženjen je Ružicom, muzikologom. Imaju dvoje dece: sina Marka (6) i kćerku Minu (3).
Ko je dao temelj Vašem obrazovanju?
Pre svega majka Ranka, viša medicinska sestra. Otac Marko je bio automehaničar i vrhunski drugoligaški fudbaler u Jugoslaviji. Zato sam i ja bio na stadionu već u devetoj godini. Majka je sve to razumela, ali je neprestano insistirala i na učenju. Veliku ulogu u mom obrazovanju odigrao je i učitelj Petar Brzak, narodni heroj, koji je uvek prva dva časa posvetio samo učenju, a sve ostale – učenju kroz igru i zabavu!
I do kad ste se tako „igrali”?
Do dvadeset četvrte godine. Uz sve obaveze u učenju, igrao sam fudbal profesionalno, kao igrač Druge lige. Prvo u Inđiji, potom, kao najbolji strelac Vojvođanske lige, u Zemunu i Kabelu iz Novog Sada, pa opet u Inđiji do jedne povrede i operacije ligamenata...
Šta vam je sve dao fudbal?
Mnogo toga. Sem velikog zadovoljstva u igri i druženju fudbal mi je pomogao da završim fakultet. Otac je početkom devedesetih ostao bez posla, brat Vladimir je išao u srednju školu u Rumu, baba nije imala penziju, a samo je majka radila. I to u zdravstvu... Zato je za mene fudbal, uz pare koje sam dobijao, bio i ostao, pre svega, izvor zdravlja i u fizičkom i u psihičkom smislu. Jer, svaki sport je filozofija koja gradi čoveka u svim odnosima.
Šta ste, dosad, učinili za Inđiju?
Imam životnu privilegiju da u gradu sa 56.000 stanovnika, u kome živim i koji volim, mogu da popravim situaciju. U Inđiju sam doveo investitore koji su za ovih deset godina uložili oko tri stotine miliona evra i zaposlili oko dve i po hiljade ljudi. Stavom da brzo dajemo dozvole postali smo, za sve poslovne ljude, najtraženiji grad u u Srbiji. Ovim radnim stavom napravio sam brend od Inđije, ali i Inđija je napravila bred od mene. Jer, tri puta sam biran za predsednika grada. I to direktno, imenom i prezimenom, a ne posredno, preko partije. Ova činjenica je moje pogonsko gorivo.
Šta još planirate?
Otvorićemo fakultet informatičkih tehnologija. Biće to istureno odeljenje fakulteta u Novom Sadu. Potrebni su nam inženjeri. U septembru će ovde biti upisano sto dvadeset studenata. I svima ćemo ponuditi stipendije, a stipednije nudimo i studentima sa drugih državnih fakulteta. Potrebni su nam stručnjaci svih profila. „Fajnenšel tajms” nam je podigao cenu ne samo u Evropi, već i u svetu. Ljudi nam veruju!
Koliko Srbija to ceni?
Kad dobro radite svoj posao to u Srbiji nikome nije važno. U Srbiji se posebno cene neke pevačice, političari budale, a i mafijaši su do skoro bili na ceni. A dobar lekar, profesor ili sportista retko se kad i pomenu. To je redosled po nekom našem sistemu vrednosti. Po toj šemi Inđiji je u goste, na šest meseci, došla Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, pa i budžetska inspekcija. I to je u redu. Ljudi rade svoj posao. Ali, i jedni i drugi bi trebalo da provere rad niza opština, kao i nekih ministarstva. Ali, nisu...
I kako ste ih ispratili?
Ovi za borbu protiv kriminala su nam kazali da više nikad neće da nam dođu, jer je kod nas sve čisto, a sa dvojicom inspektora budžetske inspekcije sam imao problema. Čak smo se i vređali. Jer, od svih poslova koje smo radili, a to su milioni evra, našli su nam, kao problem, 25.000 dinara neke rekonstrukcije ve-cea u pozorištu. Rekao sam im da ne znaju svoj posao. I oni su protiv mene podigli krivičnu prijavu zbog nečistog računa s ve-ceom... A sud je presudio normalno –odbacio je ovu prijavu!
Kako je reagovala Vaša stranka?
Po svemu što radim samo činim dobro Demokratskoj stranci. Svi mi ovde možemo da budemo samo njoj na ponos. Ali, ako mislite da nam je neko pomagao moj odgovor je: niko nikada. Tako je to već deset godina. Sve što smo napravili – napravili smo sami. Ali, ima sjajnih ljudi u nekim državnim ustanovama koji su nam, brzim radom, izlazili u susret. Zato stranci imaju lepšu sliku o Inđiji.
Kakvu sliku Vi imate o Beogradu?
Kritičar sam svega što ne vodi progresu. U Beogradu mi smeta centralizacija vlasti i, u tom odnosu, način raspodele para iz državnog budžeta. Ali, kritičar sam i svoje stranke, jer mene ne zanimaju radikali. Za mene je važno da ljudi iz moje stranke rade bolje od ostalih, a kad se to ne dogodi ja to kažem javno. Na primer: neću ministarstva sile, hoću ministarstva progresa... Hoću lepu sliku Srbije.
A kakva je slika Srbije?
Vrlo loša. Na političkoj sceni dolazi do okupljanja malih oko dve velike partije, oko „desne” SNS i „centralne” Demokratske stranke, a imamo strašno praznu „levu” stranu koja bi trebalo da brine o sindikatima, pravima radnika... U srpskoj kulturi je došlo do ozbiljne dekadencije. Dvorane su uređene, ali sadržaji nisu... Srpska ekonomija, praktično, više ne postoji... U sportu prolazimo samo na talenat, a ne na pamet. Na stotine hiljada klubova se ugasilo. Bazični sportovi nemaju uslove za lep život: nema terena, sala, bazena...
Čime ulepšavate život?
Igram fudbal tri puta nedeljno. To je jedan od mojih ventila. Imam i dobru ekipu za preferans. Volim pozorište. Svetislav Basara nam režira jednu predstavu, a tu je često i naš Inđijac reditelj Nikita Milivojević, koji ne režira u Beogradu, nego to, po pozivu, čini širom Evrope. Sad radi u Atini...
Čemu se nadate?
Da će Srbija, ipak, da bude moderna država. Da će to da bude jako demokratsko, svetsko društvo. Da ćemo uspeti da se izborimo sa svim izazovima; od narkomanije, pogrešne ekonomije, učmale kulture, pa do lošeg pogleda na svet...
Kakav je Vaš odnos prema novcu?
Nikakav. Desi mi se da u kafani, sa prijateljima, potrošim sve što sam poneo. Imam strašnu averziju prema ljudima koji vode računa o svakom dinaru, a znam da imaju novac. Mogu da ih razumem, ali ne mogu s njima da se družim.
Da li, ponekad, mislite samo na sebe?
Nikad sebi nisam na prvom mestu. Nikad ništa nisam radio samo zbog sebe. Mnogo se dobro osećam kad nekome pomognem. Učinim to, često, spontano. Čak i bez pravog razloga.
Koja je Vaša prošla velika dilema?
Imam u vlasništvu vrlo loš stan u Inđiji, koji prodajem, a brat mi je pre nekoliko meseci našao dobar, ali u Novom Sadu. I tada nisam znao šta da radim. Mnogo sam se mučio. Ali, moja Ružica je rešila tu dilemu. Kazala mi je: „Ti ne možeš bez Inđije. Ostaćemo ovde”. A ja sam našao i drugo opravdanje: „Ne mogu da gledam Frušku goru s one strane, lepša mi je s ove”... I iznajmili smo stan u Inđiji koji nameravamo da kupimo, ali kad nam se slože sve kockice... A razmišljam i da, posle isteka mandata u opštini, 2012. godine, odem iz politike...
Kako prepoznajete ljude po Vašoj meri?
Imam za to neki dar. Moj prvi utisak je presudan. A volim osobe koje, kao i ja, imaju široku lepezu interesovanja. Ali, stari prijatelji, oni iz mog ranijeg života, uvek su pravi prijatelji.
Šta sve podrazumeva ljubav?
Mnogo toga, ali pre svega veliko, uzajamno poštovanje.
Čime Vas je opčinila Ružica?
Uvek naginjem ka intelektualnim tipovima. A Ružica jeste takva. Ona je temelj naše porodice!
Šta ste naučili od nje?
Rekao bih gotovo sve. Naučio sam, na primer, da slušam dobru muziku. Slušao sam je i ranije, ali sad je čujem na drugi, lepši način.
Da li znate da kuvate?
Znam i volim da kuvam. Ali, imali smo, u našem stanu, neuslovnu kuhinju, a sad imamo bolju, pa povremeno kuvam. Najčešće to činim kad čekamo prijatelje. Posebno volim italijansku kuhinju, ali i naš specijalit, rinflajš s crvenim sosom i nizom začina...
U kakvoj su vezi hrana i erotika?
Nikad o tome nisam vodio računa. Pa, što se mene tiče, hrana i erotika nisu ni u kakvoj vezi.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 16/05/2010]
