Izvor: Danas, 04.Nov.2015, 09:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbal homogenizuje naciju
Koliko god nacionalne euforije mogla doneti zlatna medalja sa nekog košarkaškog, vaterpolo ili odbojkaškog prvenstva ipak postoje neke specifičnosti.
Ma ma koliko se "nacija" radovala uspesima vaterpolista ili tenisera Novaka Đokovića, ovi sportovi naprosto, bar u kulturnom kontekstu koji je ovde predmet istraživanja, nemaju mobilizatorski potencijal koji bi mogao da zaista homogenizuje naciju. Svetsko prvenstvo u fudbalu, i kada ne učestvuje domaća reprezentacija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << predstavlja istinski spektakl koji prati ogroman broj ljudi. U slučaju kada igra i "naš" nacionalni tim, makar i bez ikakvih izgleda na uspeh, euforija je na izrazito visokom nivou, a svaka utakmica podiže nivo "nacionalnog adrenalina" do većih granica nego kada je u pitanju bilo koji drugi sport.
Sledeći Armstrongovu ideju da fudbalski navijači često javno izražavaju mišljenja o kulturnom stilu, rasama ili polovima sa kojima se milioni slažu, ali se jedva ili nikada ne usuđuju da ih izraze (Armstrong: 301), može se reći da je ono što se dešavalo na stadionima širom SFRJ sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka predstavljalo autentičnu transgresiju unutar kulturnog i političkog konteksta koji je takvu transgresiju omogućavao, ali u tom trenutku još uvek ne i ohrabrivao. Tek kad je prepoznata mogućnost da se to instrumentalizuje, može se govoriti o uticajima na fudbalsku kulturu "odozgo nadole". Transgresija je mogla biti iskorišćena na više načina. Da je, recimo, u Britaniji početkom osamdesetih godina na vlast umesto Margaret Tačer došao neki pandan Lenjina, fudbalski navijači verovatno ne bi bili tretirani kao huligani već kao heroji radničke klase, a umesto Football Factory-a i sličnih serijala o nasilnim navijačima, danas bismo gledali savremenu verziju "Oklopnjače Potemkin" pod imenom, na primer, "Heroji sa Enfilda". Isto tako, nacionalizam fudbalskih navijača u SFRJ krajem osamdesetih godina mogao je biti potpuno odbačen i nosioci političke moći mogli su da ga suzbiju sličnim metodama kao što je to bio slučaj u Britaniji. Ali, kao što su fudbalski navijači u Engleskoj postali huligani, tako su u Srbiji i u Hrvatskoj promovisani u nacionalne heroje. A kada je njihovo "herojsko vreme" prošlo, i kada su na dnevni red došle drugačije političke agende, hegemonijske bitke su za posledicu imale da se nekadašnje "nacionalne uzdanice" pretvore u huligane, ali i da se, prema potrebi, njihov "patriotski kapital" ponovo iskoristi u različite svrhe.
Bilo kako bilo, uloga fudbala u nastupanju nove, postmultinacionalne političke ere, koju je odlikovala sveobuhvatna "nacionalizacija" političkog prostora (Brubaker 1996: 3), i u Srbiji i u Hrvatskoj bila je veoma značajna. S jedne strane, na početku devedesetih godina, dominantan javni narativ veličao je Crvenu zvezdu kao nosioca "srpskosti", identifikujući ovaj fudbalski klub sa celom nacijom i nastojeći da njene uspehe inkorporira u poželjnu sliku o nacionalnoj veličini. S obzirom da je nacionalna selekcija u tom trenutku i dalje bila jugoslovenska, a zvanična politika vlasti bila je očuvanje Jugoslavije, reprezentacija nije mogla da preuzme ulogu poželjnog simbola unutar narativa koji je, uprkos proklamovanoj politici, bio preovlađujuće nacionalistički.
U Hrvatskoj su, s druge strane, na samom početku, ovu homogenizujuću ulogu imali i klubovi i nacionalni tim. "Hrvatstvo" Dinama i Hajduka, kao dva najveća kluba u zemlji, dokazivano je u svakoj prilici, od maksimirskih dešavanja pa do paljenja jugoslovenske zastave u Splitu. Takođe, za razliku od Srbije, vlast u Hrvatskoj nije nastupala sa ambivalentne političke pozicije, već je vrlo otvoreno i svesno radila na izgradnji nacije, gde je i fudbalski tim imao svoju važnu ulogu. Već od prve "zvanične" utakmice sa SAD, on je postao identifikacioni marker preko koga je bilo jednostavno plasirati novu simboličku realnost, u kojoj nema mesta za bilo šta što podseća na "ružnu komunističku prošlost".
Pogledaj vesti o: Vaterpolo
