Izvor: Politika, 08.Maj.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Filipinkove čarobne ruke
Pod njegovim prstima novčići i karte za igranje postaju začarani. Dok Filipovi vršnjaci trče za fudbalskom loptom po livadi, ovaj 17-godišnjak je koristi kao žonglerski rekvizit u predstavi „Dom za vešanje”
Tri puta je, pred našim širom otvorenim očima, nestajao i ponovo se pojavljivao novčić u rukama 17-godišnjeg mladića, a da nismo uspeli da otkrijemo u čemu je trik. Filip Đikić zvani Filipinko, najuspešniji mladi mađioničar i žongler u Srbiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (pa i šire), na kraju nam je objasnio kako izvodi ovu „čaroliju”: tajna je u njegovim spretnim rukama i mnogo, mnogo vežbanja.
– Na sreću, imam komšije pune razumevanja (već znaju da u stanu ne držimo teretanu, već to meni povremeno padnu na pod obruči ili loptice kojima žongliram) i mogućnost da treniram u hali ili dvorištu obližnjeg Muzeja automobila – kaže Filip, koji se ovim hobijem bavi od svoje 10. godine, uz očeve savete i majčine rekvizite: Zoran Đikić Džigi je poznati beogradski „mađioničar – klovn” a njegova bivša supruga Borka Đorđević je držala prodavnicu opreme za mađioničare. Ona je takođe i autor scenarija za predstave „komične magije” sa kojima Zoran i Filip nastupaju kao klovnovi Đovinko i Filipinko. I stariji brat Nikola (21) neko vreme bio je deo tima, ali je već davno odustao, i sad je revnosni student FON-a.
Filipova specijalnost su mikromagija (inače najteža mađioničarska disciplina), žongliranje sa obručima (dosad je stigao do pet) i fudbalskom loptom u slobodnom stilu. Ova potonja veština mu je prošle godine obezbedila učešće u pank operi Emira Kusturice „Dom za vešanje” u beogradskom „Sava centru”.
Pre toga je, pored ostalog, nastupao u domaćim i stranim TV emisijama (pored ostalog „Ja imam talenat” na RTS-u i u italijanskoj seriji „Karavađo”), u igranim filmovima „Fade to black”(u italijansko-američkoj koprodukciji) i „Roadkill” režisera Džona Stokvela (SAD). Na festivalu Balkanske magije u Sofiji (2008) osvojio je prvo mesto i specijalnu nagradu žirija kao najmlađi učesnik, koji je nadmašio svoje starije i iskusnije „kolege”. Učestvovao je i na regionalnom takmičenju mađioničara u Mariboru 2009. godine, a sad se priprema za predstojeće balkansko i svetsko takmičenje.
– Za tačku koja obično traje desetak minuta potrebni su mi sati i sati vežbanja, jer je u mikromagiji najvažnija usklađenost i brzina pokreta. Baratanje kartama, novčićima i drugim manjim predmetima izvodi se bez ikakvih pomoćnih scenskih rekvizita koji su, recimo, suština nastupa iluzionista poput Dejvida Koperfilda. Cela „iluzija” je ovde u rukama samog izvođača – objašnjava Filip.
Njegovo umeće žongliranja, koje zahteva jednako mnogo vežbanja, nije ograničeno na obruče, čunkove, loptice i fudbalsku loptu, on je jednako vešt u vožnji monocikla, a uz očevu pomoć upravo radi na novoj spravi koju upravo sklapaju u svom malom beogradskom stanu. Svrha te čudne „skalamerije” je i za nas, zasad, ostala tajna.
Uz svakodnevne mađioničarsko–žonglerske treninge, Filip mora da završava i druge obaveze: učenik je Srednje zubotehničke škole, koja će mu pružiti osnov za buduće zanimanje. Odabrao ga je, kaže, upravo zato što zahteva vešte i precizne prste, baš kao i hobiji kojima će, tvrdi, nastaviti da se bavi do kraja života.
U međuvremenu sa tatom nastupa na rođendanima i drugim beogradskim proslavama, da zarade novac za rekvizite i odlaske na takmičenja u inostranstvo. A da li bi voleo da se školuje za mađioničara? Postoje li takve škole u svetu?
– Mađioničari su u ogromnoj većini slučajeva samouki ljudi. Filip je takav primer. Da bi došao do svojih prvih trikova igrao se sa kartama i lopticama kojih je bilo svuda po kući. Čim je naučio da govori pitao me je ko je Hari Hudini… pri čemu mu je iz usta virio katanac, koji bi sigurno progutao, da mu ga nisam prethodno vezao za noge! Kad je Filip imao deset godina šapnuo mi je u poverenju da hoće da bude žongler, i već tad sam iz očiju video da od toga neće odustati. Najvažniji savet koji sam mogao da mu dam, a to mu i danas stalno ponavljam, jeste da ne kopira druge, da uvek bude svoj. Tako se okrenuo mikromagiji, manipulaciji sa sitnim predmetima za stolom, i u toj disciplini sa 15 godina postao prvak Balkana, a nadam se da će jednom postati i svetski prvak, ima za to i potencijala i volje – smatra Zoran Đikić.
-----------------------------------------------
Džigi, Džimi, Hari i Dejvid
Ko je najbolji mađioničar na svetu? Onaj koji od toga uspeva lepo da živi, čak i da se obogati, kao što je to nekada mogao legendarni Hari Hudini, a danas čuveni Dejvid Koperfild, kaže mađioničar Džigi (56), čije su veštine dobro poznate beogradskoj deci i njihovim roditeljima. Na prostoru nekadašnje Jugoslavije jedino je Tomislav Todorović Džimi i penzionisan kao – mađioničar.
Sam Džigi se ovim neobičnim zanimanjem bavi isključivo iz hobija, inače je po profesiji pravnik, a po opredeljenju dramski pisac (njegove tekstove često emituje Dramski program Radio Beograda). Rodom Šapčanin, potiče iz porodice u kojoj su oni najugledniji članovi sa očeve strane, takođe bili posvećeni literaturi: otac Osman bio je diplomata i prevodilac sa finskog jezika, a njegov stric Osman Đikić mostarski pesnik i dramatičar, dok je Zoranova majka Julijana istoričar umetnosti.
Kao mađioničar Džigi je postao 2001. godine prvak tadašnje države u disciplini „komična magija”, a dva puta je na Balkanskim prvenstvima, 2000. u Sofiji, i 2002. u Beogradu, u istoj disciplini, osvajao treće mesto. Učešće u gala predstavi Međunarodnog kongresa mađioničara u Sloveniji, „Maribor 2000”, smatra svojim najvećim uspehom u umetnosti magije i mađioničarstva.
------------------------------------------------------------------
Deset ili hiljadu
Jedan mladi mađioničar se obratio čuvenom kolegi: „Maestro, ja znam preko trista trikova, mora da ih vi znate na hiljade...”. Stari majstor mu je, posle kraćeg razmišljanja odgovorio: „Toliko mnogo! Ja ih ne znam više od desetak....” Smisao ove priče, koju nam je preneo Džigi, jeste da su principi u magiji uvek isti i večni, svi trikovi proizlaze iz njihove pravilne primene i kombinacije, a definisani su kao nestajanje/pojavljivanje, farbanje, suteleportovanje, lebdenje, povećavanje/smanjivanje, oslobađanje, predviđanje, spajanje/razdvajanje...
– Mađioničarstvo se uči od drugih, najčešće se krade očima. Ako imaš sreće da je taj drugi tvoj prijatelj ili kolega koji hoće da pomogne i objasni, onda je put do sopstvene samostalnosti i originalnosti kraći i brži, ali je druga faza na tom putu neminovna: vežba, vežba, probe, probe i probe... U tišini svoje sobe, pred ogledalom. Kao kad se proba pozorišna predstava mesecima pred premijeru... – objašnjava Džigi.
Mađioničar je najsrećniji, dodaje, kad kroz te vežbe, zahvaljujući sopstvenoj mašti i iskustvu, dolazi do novog rešenja u kreiranju iluzije, bez obzira da li su mu rekviziti špil karata, kanap ili ogromna kutija iz koje se u plamenu lepa devojka pretvara u neku divlju zver. „Ti jedinstveni trenuci su retki, ali su san svakog mađioničara, a još je veća radost kad ih u isto vreme doživi i publika pred kojom nastupa”, ističe naš sagovornik.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 08.05.2011.
.jpg)
