Izvor: Politika, 17.Dec.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropska zajednica nije jedini bedem demokratije
Na kojoj smo mi strani: na levoj ili na desnoj? Da li smo dobri ili loši? Verujemo li da možemo da menjamo svet, ili smo se pomirili s poretkom koji diktira Volstrit?
Ono što su, na primer, Bekenbauer za nemački i evropski fudbal, a Fazbinder ili Venders za nemački i evropski film, to je Frank Kastorf za nemačko i evropsko pozorište. Malo je za njega reći da je kontroverzan, beskompromisan i nepomirljiv. Od žestokog kritičara komunističke ideologije i socijalizma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u vreme bivšeg DDR-a, posle pada Berlinskog zida izmetnuo se u još oštrijeg protivnika globalizacije i liberalnog kapitalizma.
Hvaljen i osporavan, zabranjivan i proterivan, obeležio je istoriju nemačkog i evropskog pozorišta u poslednjih dvadesetak godina. Pored brojnih nagrada, kritičari prestižnog nemačkog pozorišnog časopisa „Teatar hojte” čak pet puta su ga birali za reditelja godine.
Dugogodišnji je umetnički direktor pozorišta Folksbine iz Berlina, sa Trga Roze Luksemburg. Njegove su predstave ponekad duge i teške, ponekad zamorne i prepune različitih asocijacija, intertekstualnih veza i interpolacija, svejedno da li radi Šekspira ili Dostojevskog, Hauptmana ili Čehova, Brehta ili Hajnera Milera.
Na 50. MESS-u u Sarajevu, gde mu je uručen „Zlatni lovorov venac” za doprinos pozorišnoj umetnosti, predstavio se na sebi svojstven način. Njegova postavka „Kina”, po tekstu Aleksandra Dime, svojevrsna je kritika svega postojećeg. Rečju, bacanje drvlja i kamenja na istoriju ljudskog roda i civilizacije u najmanje stotinu poslednjih godina naopakog „razvoja” čovečanstva i svega onoga što je ljudski um smislio i u delo sproveo. Baš tako i toliko, i još ponešto.
Komad Aleksandra Dime je priča o jednom glumcu i pozorištu uopšte. Međutim, pored „Hamlet mašine” Hajnera Milera, u Vašoj predstavi ima čitav niz drugih interpolacija, intertekstualnih veza i citata. Šta je, zapravo, iza te priče?
Edmund Kin je u svoje vreme bio romantična pop zvezda, psovao je i vređao publiku poput Džima Morisona iz grupe Dors. To mu je bilo svojstveno. Živeo je u nemaštini, u luci, sa ostalim otpadnicima društva različitih profila. On potiče iz veoma proste porodice: majka mu je bila prostitutka, a otac je, inače alkoholičar, sa dvadeset i dve godine izvršio samoubistvo skočivši sa krova. Ista sudbina je mogla i Kina da zadesi. On je toliko želeo da bude poznat i priznat da je širio priču da je vanbračno dete vojvode od Norfolka. Uistinu je živeo na granici, na ivici. Dok čitate Kinovu biografiju odmah pomislite na ludilo.
U Vašoj predstavi Kin je rudimentarni izdanak današnje selebriti kulture?
Želeo sam da prikažem onu dimenziju stvarnosti u kojoj danas više nema pozorišnih glumaca. Filmskih ima, ali pozorišnih ne. Eto zašto Kin želi da bude ne samo kao Klaus Kinski u filmu Vernera Hercoga „Fickaraldo” već i kao Mig Džeger. Njegova priča je, dakle, priča jedne pop-zvezde u današnjem smislu te reči. Pop-zvezdu dovodim u vezu sa brendom kao što je „koka-kola”, na primer, sa idealom širokih narodnih masa, a s druge strane tu je i tuga neuspešnog glumca koji je daleko od tog ideala i političkog uvažavanja koje imaju oni s vrha društvene lestvice. On i dalje ostaje otpadnik. Ta diskrepancija je najuočljivija kod Hajnera Milera u „Hamlet mašini”. Hamlet je tamo gubitnik koji govori: „Moja drama se više neće igrati, pocepaću je.” Ta drama je, zapravo, politička prošlost. Na primer, postavka mog komada ima veze i sa Mađarskom revolucijom iz 1956. godine. Glavni junak nije zauzeo stav prema ustanku. Nije ga povukla revolucija koja je pokušala da skine staljinistički režim. Taj junak stoji i na jednoj i na drugoj strani, predstavljajući se lažnim prijateljem i jednima i drugima. To je intelektualac koji više ne želi da se bori. I to je Kin, čovek koji želi nešto što nikad neće dobiti, a to je priznanje od ljudi s vrha, od prinčeva i „momaka iz centra” koji danas rukovode bankama, krupnim kapitalom i našim životima.
S druge strane, Kin ipak nije ni običan plebs?
U pravu ste, nije. To je zapravo današnja pozicija umetnika, i ona je nejasna. Na kojoj smo mi strani: na levoj ili na desnoj? Da li smo dobri ili loši? Verujemo li da možemo da menjamo svet, ili smo se pomirili s poretkom koji diktira Volstrit? Oni glumci koji imaju novca i koji sami produciraju projekte, a na taj način zapravo učestvujući u razmeni kapitala, to još nisu razjasnili… O tome razmišljam i ja kao umetnik, koji je poput Hamleta – gubitnik.
U društvu i svetu u kojem živimo suočavamo se s takozvanom selebriti kulturom, s pornografijom smrti i nasilja na televiziji i u drugim medijima...Šta u takvim okolnostima pozorište još može da učini?
Ne možemo učiniti ništa. Društvo je isuviše pornografsko, ispolitizovano i teatralizovano. Sveprisutni su fenomeni koji su, kao što ste i sami primetili, obojeni požudom. Uzmimo, na primer, pornografiju. Kako čovek da se odnosi prema tome? Sve što je puritansko i moralno je dosadno. Moramo se agresivnije odnositi prema tome. Edmund Kin je to kao umetnik uradio. On je bio deo pornografskog talasa s početka devetnaestog veka kao i Dima koji je, verujem, i sam to doživeo. Mislim da je te surogate stvarnosti, pod jedan: važno prihvatiti, i pod dva: iskoristiti privilegiju na paradoksalno mišljenje, koje pokazuje da društvo još ima želju da se menja. Moramo biti svesni istorijskog procesa kao i činjenice da ono što danas postoji neće tako i ostati, da se sve menja. Evropska zajednica nije jedini niti poslednji bedem demokratije. Što se svet bude više globalizovao – tako što ćemo svi moći da se razumemo, što ćemo izgledati isto, nositi istu odeću i iste robne marke, piti isto piće,„ koka-kolu”, imati iste računare, iste ideale – to će važnija biti nacionalna svest i pitanje odakle zapravo potičemo. Tu je i istorija veoma važna. Čak i ona bolna, kao za Nemce, na primer. Drugi svetski rat je promenio svet i taj svet se u nadrealnoj formi kroz pozorište ponovo pojavljuje.
Na koji način su, na primer, pad Berlinskog zida i urušavanje Istočnog bloka uticali na raspad bivše Jugoslavije?
Za nekoga ko je živeo u Istočnom staljinističkom bloku Tito je bio nada, kao sasvim drugačiji komunistički vođa. Rat koji je izbio uz podršku nemačkog i austrijskog kapitala kojem je u prilog išao raspad Jugoslavije ne sme se zaboraviti.
Nedavno sam bio u Zagrebu i video sam ogromnu sliku Genšera. Genšer se u Hrvatskoj poštuje kao što se nekad poštovao Tuđman. Verovatno, s razlogom. Ali to je veoma ambivalentno, jer poseban odnos koji su Nemci imali prema Jugoslaviji, mi kao Nemci, ne smemo zaboraviti. A to se zaboravilo, jer je Nemačka zaključila svoju istoriju 1945. godine. Od te godine, za nas Nemce, ali ne i za mene, pamćenje na to doba se izgubilo. Mi smo sada drugi Nemci. Postali smo američki Nemci koji se prijateljski odnose prema Turcima. Tu u igri nije istorijska istina, već ideološka laž. Pozorište treba s vremena na vreme da obrađuje ne samo američke teme o incestima, o sveštenicima koji zlostavljaju decu, o novim zabranama gde sme da se puši, a gde ne sme, nego teme koje se u američkom društvu zanemaruju. Mislim da dobit evropske kulture leži u tome da razmišlja o istoriji, iako istorija ponekad ume da bude bolna. I to je za mene „Hamlet mašina”.
Uobičavate da kažete da je pozorište za Vas neka vrsta društveno-političkog rada i angažmana. Može li pozorište uopšte to da bude u današnje vreme? Najzad, kako vidite Evropu 20 godina posle pada Berlinskog zida i komunizma u Istočnoj Evropi? Da li smo osvojili slobodu, ako je to uopšte sloboda?
Za mene je sloboda jednako poimanje slobode za svakog čoveka. Na primer, u Demokratskoj Republici Nemačkoj pravljena je razlika između manuelnog i intelektualnog rada. Sloboda je kad pripadnici nižih i viših klasa imaju isto poimanje slobode. Sloboda je mogućnost da raspolažemo slobodom. Tu dolazimo do važnih društveno-socijalnih pitanja. Nakon pada Berlinskog zida dogodilo se nešto drugo. Revolucija je sada samo paradoks, ali revolucionarna svest koju čovek poseduje, i način na koji razmišlja, za mene su važni. Mene kao pozorišnog čoveka zanima paradoks, kontradiktornost. Ako mi neko kaže da je nešto crno, ja mislim da je belo, i obrnuto. Verujem da umetnik mora da se kreće na drugoj strani barikade mejnstrima. To je u neku ruku privilegija, razmišljati o tako nečemu i to na javnom, preglednom prostoru – u pozorištu u kom se odvija direktna interakcija.
Pozorište je danas marginalno i nije toliko važno kao pre dve hiljade godina u antičkoj Grčkoj, u polisu, ali i dalje postoji mogućnost da delujemo u tom pravcu.
Često koristite ironiju, pa i cinizam kao sredstva mišljenja i izražavanja. Ja lično volim taj diskurs. Ipak, da li je to jedini preostali način kojim se intelektualci mogu suprotstaviti vulgarnoj hipokriziji savremenog društva?
Postoji i drugi način. Rekao bih, neokonzervativniji način, koji neguje čuveni pozorišni stvaralac Peter Štajn. On, na primer, ostatke nekadašnje evropske kulture u čistoj formi konzervira i postavlja na scenu. I to je jedna od mogućnosti da se menja kultura. To je po mom mišljenju statično, ali pokazuje koliko je bogato naše poreklo. Ja sam za dinamičniji proces, nalik partizanskoj borbi, i mislim da je ta borba u pozorišnoj umetnosti važnija. Inače, Štajn i ja smo antipodi, imamo suprotstavljena mišljenja, jednostavno se ne volimo, ali bez nekog posebnog razloga.
Slobodan Savić
objavljeno: 18.12.2010.
