Izvor: RTS, 31.Okt.2013, 10:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobri, stari „dečkić"
Usudiću se da kažem - polako se budi pravi Fernando Tores! Nije ispušena lula, kao što mnogi misle. Još ima magije u tim 50 miliona teškim nogama. Podseća na onog dobrog, starog "dečkića" zbog čijih slaloma su klecala mnoga kolena širom Evrope. Onog u čiji sam se fudbal istog trena zaljubio.
Kao neko ko voli Liverpul, prelazak Fernanda Toresa u Čelsi tog 31. januara, poslednjeg dana leta Gospodnjeg 2011, izazvao je neki čudan, tup, neobjašnjiv osećaj u stomaku.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << />
Brutovski je ubo, naneo duboku ranu svakome kome je Enfild u srcu. Najdublju dojučerašnjim saigračima. Kao što to obično biva u igri sa sudbinom, prvi meč nakon prelaska na Stamford bridž, „El ninjo" je igrao baš protiv Liverpula.
Ko u najmanju ruku gaji simpatije prema Liverpulu, i ko se seća onog starta Danijela Agera na tom meču, zna da je Danac bio u tom momentu najveći fudbaler na svetu! Ma kakav Maradona, Pele, Mesi... Ager me je tim bezobraznim prekršajem kupio za sva vremena, kao onda Igor Duljaj kada je dobio crveni karton protiv Španaca koji nisu hteli da izbace loptu dok je, čini mi se, Žigić ležao na zemlji.
U taj start kamuflirao je sve reči koje su mu se vrzmale po glavi. Pokazao je šta misli o izdajniku, Liverpulovom Frančesku Sketinu, o čoveku sa kojim je delio svlačionicu, i dobro i loše. Međutim, Tores nije više želeo da deli bilo šta loše.
Nisam mogao da razumem zašto. Imao je sve. Novac, svakako. Na Enfildu je, verovatno, proveo najbolje dane u karijeri, imao je bezrezervnu ljubav navijača. Ali videlo se da tih poslednjih meseci u crvenom dresu nije onaj Fernando Tores koji je najbolje štopere na svetu dovodio do ludila.
Želeo je da ode, to mu je bilo potrebno. Nije verovao da Liverpul može da se nosi sa Junajtedom, Arsenalom, Čelsijem... I bio je u pravu. Odradio je transfer kako je mislio da treba (mora), i nastavio dalje.
Ipak, do danas nije opravdao tih drskih 50 miliona, koliko je plaćen. Prečesto je bio predmet brutalne sprdnje, što je igrama i zaslužio.
Priča koju su, poput temeljno prežvakane lektire, servirali svi Romanovi treneri koji su radili sa „El ninjom", kako je on koristan za ekipu iako nije efikasan, kako se njegov značaj na terenu ne vidi, ali je ogroman, realno - ne pije vodu.
Ako ćemo iskreno, ako kupiš napadača za te pare, hoćeš golove, hoćeš zvezdu, a ne fudbalera koji pravi prostor za druge!
Nešto nije bilo kako treba. To se moglo videti na njegovom licu. Izgledao je kao da je umoran od fudbala, bez osmeha, bez krvoločnog instinkta, bez trunke samopouzdanja. Promenio je boje, grad, banku... Ali to ga nije učinilo srećnim.
Koliko se samo ispromašivao za ovo vreme u Čelsiju... Na momente je izgledalo kao da ne ume da trči! Nije bio ni bleda senka ONAKVOG igrača.
Do jednog trenutka, svakim njegovim užasnim dodavanjem, svakom prijemu koji je više ličio na udarac lopte u baobab, svakoj promašenoj nepromašivoj šansi koja je obarala vilice do poda čitavom Stamford bridžu, ja sam bio oduševljen. U ekstazi! Što je bio lošiji, i što su kritike bile brutalnije, ja sam bio srećniji, priznajem. Ne ponosim se time, ali tako je bilo.
Ali, onda sam shvatio da, koliko god pokušavao to da prikrijem, bilo mi je žao. Žao što nije onakav igrač u čiji fudbal se zaljubite na prvi pogled. Onaj koji vam razvuče osmeh. Iako nije u mom Liverpulu, nedostajao mi je taj igrač.
Odjednom, posle nekog vremena, svakim mečom sam se nadao da će "proraditi", a on me iznova i iznova razočaravao. Sve do meča sa Sitijem ovog vikenda.
Odigrao je fantastičnu utakmicu. Jeste, opet je promašio ono što ni na PES-u ne može da se promaši... Može samo na FM-u (shvatiće svi koji su u svojoj "menadžerskoj karijeri" izlomili barem jedan "tandem" miš-tastatura).
Ali, uzimajući sve u obzir, i gol, koji, da se ne lažemo, nije za TV špice, ali pokazuje da i dalje ima taj njuh nemilosrdnog golgetera, i onu prečku, koja ostavlja bez daha, i najviše njegovo ponašanje, odigrao je odličan meč! Najbolji posle dugo, dugo vremena.
Usudiću se da kažem, iako dobro znam da jedna lasta ne čini proleće, polako se budi Fernando Tores! Nije ispušena lula, kao što mnogi misle. Još ima magije u tim 50 miliona teškim nogama. Koliko, nisam siguran. Ali tu je, to je najvažnije, jer Tores konačno podseća na onog dobrog, starog "dečkića" zbog kojeg su klecala mnoga kolena širom Evrope. Onog u čiji sam se fudbal istog trena zaljubio.
Pogledaj vesti o: Fudbal
