Izvor: Novine novosadske, 03.Avg.2012, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dan kada je Novi Sad živeo za fudbal
Nakon gotovo deset godina, tapkaroši su “rešili” da se pojave na platou Spensa – pritom, nisu se “valjale” karte za koncert neke od Grandovih zvezda (uz svo poštovanje za produkciju Saše Popovića) niti ulaznice za Egzit festival (uz respekt za festival), već se “ispod žita” trgovalo kartama za utakmicu Vojvodine.
Ne, ovo nije izmišljena vest, ali jeste detalj koji najupečatljivije opisuje jučerašnju fudbalsku euforiju u Novom Sadu – upečatljiviji od činjenice da >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << je na Karađorđu, uprkos ne preterano jeftinim kartama, bilo gotovo deset hiljada ljudi – značajniji od podatka da je Vojvodina uspela da igrački i rezultatski nadmaši respektabilnog evropskog rivala – merodavniji od informacije da se po novosadskim kafićima “insistiralo” na prenosu Voše, a ne prestoničkih klubova u jurnjavi za Evropom, prvi put od… uvek?
Tražila se karta više…
Slika punog Karađorđa, istoka, zapada i severa koji zdušno bodre svoje ljubimce i fudbalera koji, nošeni hukom sa tribina, ginu za svaku loptu, dokaz je kako Novosađanima malo treba: Novi Sad je zapao u stanje potpune euforije jer je gradski klub u kvalifikacijama za kvalifikacije drugorazrednog evropskog takmičenja (u kojem ionako nema šanse) ukrstio koplja sa bečkim Rapidom, timom velikog imena i malog potencijala.
Pokazalo se da su Novosađani željni zviždanja sudiji koji će grešiti jer ne zna, a ne jer mora (po savesti, a ne po instrukciji) – teatralnog valjanja po terenu uloga, a ne reda radi – driblinga dostojnih igre, a ne pogibljenih startova provincijskih drvoseča sa kopačkama – starog laloškog bodrenja, a ne “novonovosadskog” skandiranja ratnim zločincima – pa čak i časnih poraza u časnim takmičenjima mesto beznačajnih pobeda u prvenstvu dirigovanom unapred smišljenim scenariom.
Dugo je spavao sportski Novi Sad – dugo se čekao novi Verder, dugo se čekao red pred Spensom jer dolazi Sisli, dugo se čekalo da jutarnji razgovor sa komšijom počinje pričom o Abuovom ziceru, a ne Šoškićevom guvernerskom manevru.
Fudbal je, dakle, makar u ovom gradu još uvek živ. Živ i sakriven ispod svih tih fantomki, opasnih parola, sumnjivih rezultata protiv timova sumnjivog kvaliteta… Rapid je pokazao da Vojvodina još uvek jeste i može biti onaj gospodski klub na čije utakmice zajedno dolaze deda, sin i unuk.
I lepo je što smo to videli, što nas je atmosfera u gradu sinoć razuverila da smo bespovratno i bespomoćno postali sportska varošica i palanka čije boje brani klub šmeka, imidža i identiteta. Lepo, jer nas čekaju novi Javori, Metalci i Jagodine, opet… Jučerašnji spektakl, bio je, dakle, kap vode u nepreglednoj pustinji. I neka je – kada znamo gde živimo, kada znamo kako živimo, kada znamo ko vodi srpski fudbal, kako i kuda ga vodi, kada znamo da je na našim terenima češće pitanje šta smeš nego šta možeš i kada se bodovi ne dele kako bi trebalo već kako treba, onda je dovoljno. Sušna je fudbalska zemlja Srbija…
Tomislav Lovreković
Pogledaj vesti o: Fudbal
Nastavak na Novine novosadske...
