Izvor: Press, 12.Dec.2010, 23:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buntovnik od rođenja
Kako je nekad najmlađi predsednik opštine u Srbiji posle neuspešne fudbalske karijere rešio od svog grada da napravi mesto u kojem će da gostuju „Pepersi", najveće svetske kompanije i prvoligaški timovi
Predsednik opštine Inđija i istoimenog fudbalskog kluba Goran Ješić odavno je odbio da bude „na liniji". U poslednje dve godine jedini se usudio da kaže da je njegova Demokratska stranka najmanje demokratska, da ukaže na nenormalnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << i kriminal u srpskom fudbalu, kao i da u čitavoj državi mnogo toga mora da se menja.
Osim buntovničke prirode, pravo na takvo ponašanje daju mu tri mandata na mestu predsednika opštine Inđija, varošice kakvih u Srbiji ima mnogo, ali od koje je napravio čudo. Prema simpatijama koje ima među sugrađanima koje smo videli šetajući s njim po centru Inđije, koja je, kako kaže, najlepše mesto za život, na čelu ovog grada biće još dugo vremena.
- Ješići su se naselili u Inđiji kad je otac Marko, kao najbolji fudbaler u Vojvodini, prešao ovde, dobio dobru platu, stan, sve. Majka Ranka rodila me je u 20. godini, a brata Vladimira četiri godine kasnije. Otac, brat i ja smo decenijama u fudbalu, a majka je trpela naše svađe, poraze, povrede, slavlja - počinje životnu priču Ješić.
Odrastanje u radničkom naselju u Inđiji bilo je lepo, nije bilo droge, kriminala, već se živelo za fudbal, letovanje i međukliničko šibanje.
Šamar za pamćenje
- Za pionirski tim FK „Inđija" prvi put sam zaigrao na svoj deveti rođendan i posle smo svi otišli kod mene na lenju pitu i tortu od banana. U prvom timu zaigrao sam negde 1991. zajedno sa prijateljima mog oca. Reč starijeg bila je zakon, ali lopte nisam dodavao kad bi neko naredio, već kada bih sam procenio. Jednom se dogodilo i da je posle mog dodavanja postignut gol, ali mi je čuveni Laza Radojičić zavalio takvu šamarčinu jer ga nisam poslušao i dodao loptu kad je on to tražio. Glava mi je zvonila tri dana - priseća se Ješić.
Kao najbolji strelac omladinske lige prelazi u FK „Zemun" na godinu dana, ali ostaje do kraja karijere 1998. godine, kada je po drugi put pokidao ligamente.
Zbog fudbala je upisao srednju elektrotehničku školu u Inđiji, ali majka je za njega imala drugačiji plan: htela je da upiše Vojnu gimnaziju, ali je zaboravila da se ona nalazi pored stadiona Partizana.
- Konkurisao sam za Vojnu akademiju i ubrzo mi je stigao poziv za testiranje koje je trajalo nekoliko dana. Dođem prvog dana u Beograd i vidim da se na stadionu JNA igra polufinale Kupa Jugoslavije, Partizan protiv Mačve iz Šapca. Naravno, odem na utakmicu i zakasnim pet sati na pregled. Drugog dana na Akademiji vidim da mi u susret dolaze Dejan Savićević, Zvonimir Boban i Robert Jarni, koji su trenirali na pomoćnom terenu gimnazije. Ostanem da zevam u njih i opet propustim testiranje. I, naravno, izbacili su me. Ali, majka je povukla veze da me ponovo pozovu, a kad mi je poštar doneo poziv iz Akademije, pocepao sam ga i bacio u kanal, a majci sam to priznao tek posle nekoliko godina - smeje se Ješić.
Prvu devojku, i to iz Pazove, našao je u prvoj godini srednje škole. On i drugari bili su mangupi u gradu, a to je izgledalo ovako:
- Petkom i subotom kupimo vino i „koka-kolu", uzmemo gitaru i sviramo „Brejkerse" u parku! Od prve godine srednje znao sam da hoću da upišem Poljoprivredni fakultet. To ili da umrem! A na prijemnom su se polagale biologija i hemija, koju sam imao samo jednu godinu. Zato sam u prvom roku upisao Ekonomski u Beogradu, a onda u drugom Poljoprivredni u Novom Sadu.
Nagrade za lošeg vojnika
U studiranju ga je prekinuo „poziv otadžbine", i to u najgore, ratno vreme, kada je u Inđiji mobilisano 4.500 ljudi.
- Vojsku su mogli da izbegnu samo studenti čije studije traju pet godina. Drugari iz kluba su mi za 500 DEM kupili indeks nekog jakog fakulteta, ali mi je puk'o film i otišao sam u vojsku. Bio sam vrlo loš vojnik, često su me kažnjavali pritvorom. Ali, moja ekipa je osvajala sve turnire u fudbalu, tako da sam se kao najgori vojnik skinuo 12 dana ranije zbog nagrada za fudbal - kaže Ješić.
Posle Vojske završio je Poljoprivredni fakultet, gde je drugovao sa ministrom poljoprivrede.
- Studirao sam i družio se sa Sašom Draginom. I tokom studija sam počeo da se zanimam za politiku, pa sam bio i deo studentskih protesta. Sad mi je žao što sam se samo šest meseci bavio svojom profesijom - priča Ješić.
Nakon studentskih protesta, Otpora, 2000. godine izašao je na izbornu crtu socijalistima u Inđiji, pobedio ih i postao najmlađi predsednik opštine u istoriji Srbije. Te godine upoznao je i sadašnju suprugu Ružicu.
- Ružica je domaća, ali se školovala u Beogradu. Venčali smo se 2002. i ja umesto nje priznajem da brak sa mnom nije lak, jer stalno radim, putujem, idem po kafanama. Imala je tešku prvu trudnoću, ali sad imamo sina koji ide u prvi razred i koji zna da mu je tata nešto važno. To smo skapirali kada smo ga vodili na Prater u Beču i kada je rekao da bi neku od onih skalamerija tata mogao da napravi u gradskom parku. Ćerkica koja ima tri godine je mali manipulator, od nje sam naučio da je jako važno da se dobro upare helanke, haljina i cipele - zaključuje Goran Ješić.
