Izvor: Glas javnosti, 12.Mar.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baka koja unuke uči driblinzima
Familija Savić iz takovskog sela Šilopaj čuvena je po tome što su se svojevremeno u familiji rađala uglavnom muška deca i po tome što svi odreda vole fudbal. Mnogo malih muških glava bilo je u Savićima i u vreme kada je rođena Olivera Savić Kekina (59), udata Dmitrović, pa je razumljivo što je fudbal bio i ostao Oliverina omiljena igra, u kojoj se kasnije dokazala i u dresu ženske fudbalske reprezentacije Jugoslavije.
- A šta sam mogla drugo da radim, no da >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << igram fudbal sa braćom? Imala sam petnaestoricu braće koji su po čitav bogovetni dan jurili za loptom, delili se u dve ekipe i stalno im je jedan igrač nedostajao. Iako im je verovatno bilo krivo što i ja nisam muško, primali su me da i ja igram fudbal, ali u početku samo da budem na golu. Međutim, malo pomalo, među braćom sam se nametnula kao najbolji fudbaler, pa su počeli da se grabe za koju ću bratsku ekipu da zaigram, a dešavalo se da se oko toga braća toliko zavade da raskrvare i noseve - priča Kekina, uz napomenu da nikada u životu nije imala lutku, ali je pocepala mnogo fudbalskih lopti.
O fudbalskom talentu Kekine znalo je celo selo, te je bilo samo pitanje vremena kada će da obuče dres seoskog fudbalskog kluba koji se tada zvao „Partizan“ i takmičio se u seoskoj ligi. Prvi dres, priseća se, sašio joj je seoski šnajder Boško i u tom dresu je krenula ka osvajanju fudbalske slave.
- Pa, eto, od jedanaest igrača u ekipi bilo je nas sedmoro-osmoro iz Savića, a među njima i ja i tada sam, sasvim sigurno, bila jedina devojka u ondašnjoj Jugoslaviji koja je aktivno igrala fudbal za neki tim. Ostale ekipe nisu znale da u ekipi „Partizana“ iz Šilopaja igra i jedna devojka, te je bilo i raznih dogodovština, a posebno ih je bilo kada su protivnički igrači saznali da treba da čuvaju žensko čeljade koje ganja fudbal. A bila sam, bogami, stvarno najbolji fudbaler i mogla sam sa loptom i protivničkim igračima da radim šta sam htela. U Šilopaju u to vreme nikome nije bilo čudno što je u timu jedna devojka, ali u drugim selima narod je dolazio na utakmice samo da bi gledao to fudbalsko „čudo“ iz Šilopaja i da se smeju onima koji su bili određeni da me čuvaju na terenu.
Kako se i očekivalo, glas o fudbalskom umeću gimnazijalke Kekine koja je odavno prevazišla lokalnu ligu, čuo se čak do Beograda, odakle su jednog dana došli neki ljudi i ponudili joj da igra za žensku fudbalsku ekipu Studentskog grada.
- Pa, to je bilo, valjda, 1970. godine. Tri godine sam igrala za Studentski grad i ekipi sam donela mnoge titule. Naravno, moje fudbalsko umeće nije ostalo neprimećeno, te sam pozvana da igram za reprezentaciju ondašnje Jugoslavije, što je onda bila najveća čast, a bilo je i konkretnih ponuda iz Italije da tamo nastavim fudbalsku karijeru, ali sam to odbila. Ma, nisam mogla da ostavim LJubivoja, svog nastavnika fizičkog vaspitanja, za koga sam se udala iz ljubavi i zato što je za mene bio čovek po meri. Eto, nisam otišla u Italiju, ali se nisam ni pokajala jer sam kao kapiten ženske fudbalske reprezentacije Jugoslavije proputovala svet. U međuvremenu sam se vratila u Gornji Milanovac i fudbalsku karijeru sam nastavila, a tu je i okončala, u ženskom fudbalskom klubu „1. oktobar“ iz Čačka, za koji sam igrala dvanaest godina. Veoma sam ponosna na sve što sam postigla, a postigla sam mnogo - bavila sam se sportom kojim sam želela, bila sam proglašena za najbolju fudbalerku ondašnje Jugoslavije, a to je tada nešto značilo, igrala sam na svetskom fudbalskom prvenstvu za žene u Italiji, stvorila sam lepu i zdravu porodicu, proputovala sam svet, a zajedno sa mnom putovala su i moja deca jer je to bio moj uslov da igram fudbal i za reprezentaciju i za druge klubove, upoznala sam mnoge ljude, a među njima i Mocu Vukotića, koji je bio moj fudbalski idol. Dočekala sam penziju i sada polagano počinjem da trošim starost, koja je na pragu.
Nakon što je dočekala penziju radeći kao poštanski službenik u Šilopaju, Olivera Dmitrović živi mirnim i ispunjenim životom u svom rodnom Šilopaju. Dane provodi podučavajući svoje unuke Uroša (5) i Lazara (4) fudbalskim driblinzima, ponekad ode da odgleda utakmicu lokalnog kluba koji je i dalje u opštinskoj ligi i da da poneki savet, a kada joj sve dosadi, ode u jedninu seosku kafanu da odigra koju partiju tablića, preferansa ili remija i da bude, kaže Kekana, malo sa ljudima. Naravno, u kafanu ide samo onda kada na televiziji nema prenosa fudbalskih utakmica.
Olivera Dmitrović je davno već okačila kopačke o klin, ali se veoma rado sveća svih fudbalskih događaja koji su joj, pored rađanja dece, obeležili život.
- Ma, najmilije mi je bilo pred početak utakmice, mislim, razmena zastavica, pozdravljanje publike, a posebno mi je mila bila himna, a svirana je kada su bile međunarodne utakmice. E, tada sam, brate, prosto letela terenom i bila neuhvatljiva za protivnice. Svaka čast današnjoj himni, ali himna „Hej, Sloveni“ je obeležila moje fudbalske uspehe.
