Izvor: Radio 021, 26.Nov.2020, 18:00
Armando - prevelik za život
Odvezane pertle, ples uz čuveni model fudbalske lopte "Tango", sa razglasa se čuje evergrin "Live is Life", a u kadru Dijego Armando Maradona. Dovoljno je to za jedan od najlepših snimaka u istoriji fudbala.
Sve i da ništa više od fudbala nije viđeno, čovek bi samo na osnovu ta dva i po minuta mogao da zaključi da je u pitanju lepa igra. Plesao je Maradona u ritmu hita iz 1984. godine, u opremi Napolija, a čovek ima utisak da lopta koju dodiruje nikad neće pasti na travnjak.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << />
Plesao je Armando i kao dečak iz predgrađa Buenos Ajresa, kao peto od osmoro dece Dalme Salvadore Franko i Dijega Maradone starijeg. Plesao je onako kako plešu oni kojima je tombola života dodelila siromaštvo i talenat - lepo i jedinstveno.
Plesao je i Maradona u svojoj šestoj deceniji, uzdignut na pijedestal među Bogove kao "El Pibe de Oro" ("Zlatni dečko"). Međutim, uvek je silazio sa tog pijedestala, dokazujući da je pogrešiv, da je poročan, da je čovek, da je "El Pibe" koji je prodao zlato zarad bolnih užitaka.
Nosio je Maradona dva sata, koja su pokazivala dva različita vremena. Jedan sat je stao negde pred utakmicu Napolija sa Bajernom, kada se Maradona, spasilac siromašnog italijanskog grada, priprema i pleše sa loptom uz "Live is Life", dok ga nekoliko desetina hiljada ljudi na stadionu posmatra.
I gore pimpuje
Posted by Miroslav Vujovic on Среда, 25. новембар 2020.
Drugi je pokazivao vreme koje nestaje. Argentinac nije mario, ples je i dalje bio vrlina koja ga je krasila, emocija koja ga je nosila toliko daleko da čitavom svetu pokaže svoju nezdravo podgojenu zadnjicu. Ali to je bio Maradona, čovek koji i od dlakavog dupeta napravi umetnost.
Armando, ili u prevodu ratnik, vodio je svoje lične bitke ne osvrćući se za svetom, pritom mu pružajući sve što želi od jednog života - sočnu priču. Za nas koji smo se rodili nedovoljno rano da sopstvenim očima u pravom trenutku vidimo dva gola protiv Engleza, Božiju ruku, da vidimo i onaj gol protiv Crvene zvezde, koji je "Bambiju" dao najbolju reklamu na svetu, jer se kamera zaustavila baš kad Maradona podbode loptu u kadar smeštajući gol i ime požarevačkog brenda, priča o Dijegu Armandu Maradoni je jedna od najverovatnijih priča koju smo mogli da čujemo.
U porodičnoj istoriji, segmentu zvanom "Odnos oca i sina", postojale su samo dve legende - Maradona i Piksi. Ništa nije bilo ni pre, a ništa ni posle toga. Te dve desetke su bile definicije fudbala, sva lepota koju jedna igra može da podnese. Tek kasnije će se tom dvojcu priključiti treća desetka - Ronaldo de Asis Moreira ili narodski rečeno Ronaldinjo, koji će gotovo u suzama Maradoni čestitati rođendan.
"Ja sam Maradona, onaj koji daje golove, onaj koji pravi greške. Mogu sve da podnesem, imam ramena dovoljno velika da se borim sa svima", govorio je Dijego, dokazujući zbog čega mu je srednje ime Armando.
"Samo bogovi mogu obećati", naslov je knjige Boža Koprivice u kojoj je fudbal pretočio u beletristiku. Istina, samo bogovi mogu da obećaju, kao što je Maradona mogao da obeća titulu Napoliju - i da potom to ostvari.
Maradonina smrt pokazala je zašto je fudbal velika religija našeg doba. Kao i svaka, uprljan je novcem, kombinacijama, nameštanjima, ali u kojoj religiji toga nema, koja je čista? U fudbalu su ljudi, makar, prisustvovali dolasku Boga, njegovoj moći, slabosti, porocima, mogućnosti da svetu podari neopisivu lepotu. Na kraju, zajedno su poklonici lopte, terena i gola, žalili u momentu njegovog odlaska.
Embed from Getty Images
.jpg)
