Izvor: Press, 18.Feb.2014, 18:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Alesandro Del Pjero: Bajka o večitom džentlmenu
Alesandro Del Pjero – najveći džentlmen koga je fudbal ikada imao, čovek čije je srce gotovo dve decenije kucalo u istom ritmu sa Juventusom, fudbaler koji nikada nije dobio crveni karton i koji je bio sinonim za Kalčo, za Italiju, za fudbalske umetnike sa dušom, sa vizijom. Del Pjero - bezrezervno odan igri, klubu, navijačima, poštenjačina do srži, klasa i jedan od poslednjih legionara koji su na krilima ljubavi i časti iz godine u godinu služili samo jednoj armiji, ne obazirući se na novac i unosne ugovore.
Za devetnaest godina, koliko je bio deo „Stare dame” nemoguće je ne stupiti u konflikt sa upravom, igračima, trenerima… Ipak Del Pjero nikada, čak ni onda kada je, posle svega što je uradio za Torince, klub napustio kao neki prolazan igrač, nije rekao nijednu ružnu reč. Za njega Juventus je bio i ostao svetinja i božanstvo u koje je bespogovorno verovao. Sa druge strane, omaleni Italijan bio je Bog za sve dečake, muškarce, za sve one koji su voleli i vole fudbal… On je bogatstvo, svetionik i ikona svetskog fudbala. Njegova karijera, sada dok gazi već 39-u, u zenitu je, i kraj joj je sve bliži, ali čaroliju koju je on podario fudbalu nešto je što niko nikada neće zaboraviti. Danas se čini da je Alesandro poslednja velika „desetka“ - možda će sutra biti boljih, talentovanijih, slavnijih, ali nikada tako galantnih i plemenitih, tako običnih, a neobičnih.
Neki ljudi se jednostavno rode da budu uzori, vođe, borci, heroji; i onda kada se rodite u „blatu“, u zabiti, u bedi život može da vas odvede na tron sveta. Tako je Alesandro Del Pjero na svet došao 9. novembra 1974. u seocetu San Vedimijano u više nego skromnoj porodici, ali sa raskošnim, neponovljim darom i duhom koji krasi samo velike. Mali Aleks je dane provodio igrajući fudbal sa bratom i dvojicom nerazdvojnih drugara, i svi su sanjali isti san – da postanu najbolji fudbaleri. Ipak, misleći da će ga takva sudbina zaobići, želeo je još nešto – da bude vozač kamiona kako bi mogao da putuje celom planetom, jer njegovi roditelji to nikada nisu mogli da mu obezbede. Aleks je zasukao rukave i na nagovor majke kao golman stao među stative lokalnog tima. Međutim, napadački talenat prosto je prštao iz njega, pa sa 11 godina svoju sreću definitivno krenuo da traži na toj poziciji, što se ispostavilo kao prava odluka. Već sa nepunih 13 godina primetili u ga skauti Padove, u kojoj je proveo dve godine, živeći u stanu sa još desetoricom siromašnih dečaka.
– San Vedimijano je udaljen od Padove svega 77 kilometara, ali za mene je to bilo dugo putovanje. Sada kad premotam film, shvatam da su tih 77 kilometara bili rastojanje između deteta koje sam bio i čoveka koji ću postati – ispričao je slavni fudbaler.
Svega deset nastupa u seriji B bilo je dovoljno da se Fiorentina i Juventus zainteresuju za ovaj dragoceni biser. Juve je zahvaljujući insistiranju legendarnog Đampjera Bonipertija dobio tu trku, a tog 28. juna 1993, kada se Alesandro obavezao na vernost Torincima, verovatno niko, čak ni on sam, nije slutio da će to biti najvažniji potpis u klupskoj istroiji!
– 28. juna 1993. ja sam potpisao svoju budućnost crno na belo – crno i belo zauvek– rekao je mnogo godina kasnije.
Del Pjero i Juve - bila je to šekspirovska ljubav duga 19 godina, sazdana na suzama, iskušenjima, padovima, ali i blistavim visinama, srećom i velikim ambicijama. Od samog početka pa sve do kraja puta ca belo-crnima bio je okružen izvanrednim fudbalerima i stručnjacima, nekim od najvećih imena Kalča u istoriji - Marčelo Lipi, Roberto Bađo, Đanluka Vijali, Inzagi, Zinedin Zidan, Karlo Anćeloti, Fabricio Ravaneli, a kasnije Bufon, Pirlo, i na kraju Trezege sa kojim je načinio fantastičan tandem.
Mit je počeo da se piše krajem septembra iste godine kada je utrčao na teren deset minuta pre kraja meča, zamenivši Ravanelija, i postigao svoj debitantski pogodak u dresu Juventusa, protiv Ređine – bio je to prvi gol podaren „staroj dami” kao naznaka i obećanje lepe budućnosti. A tako i bi. Prvi meč u startnoj postavi odigrao je protiv Parme častivši „mlekadžije” sa tri komada, počevši polako da kupuje poverenje navijača, čije će u kasnijim godinama biti svetlo, uzdanica i miljenik. Tokom dugih godina među „bjankonerima “ on se ustalio kao imperator, kao gospodar napada, spreman da postigne gol na neviđene načine, nepredividiv, okretan, slikajući najlepše fudbalske slike, učeći čuvare da istinsku umetnost prožetu velikom ljubavlju ni najsilniji defanzivac ne može da zaustavi.
Niko nikada neće zaboraviti Aleksov isplaženi jezik posle svakog gola, što je njegov zaštitni znak, niti zašto je baš Del Pjero jedini igrač po kome se zove neki deo terena („Del Pjero zona“ – levi ugao šesneasterca). Na odlasku bilans dugogodišnjeg kapitena bio je sledeći – u 705 nastupa mrežu je zatresao neverovatnih 290 puta! Sa Juveom je osvojio sedam titula šampiona Italije, četiri puta podigao je trofej u Super kupu Italije, jednom u Intertoto kupu, a jednom se radovao i kao šampion Kupa UEFA. U četiri navrata borio se u finalu Lige Šampiona, ali samo im je 1995. pošlo za rukom da postanu prvaci Evrope kada su savladali Ajaks. Najbolji je strelac u istoriji kluba, smenivši na toj poziiciji čoveka koji ga je i doveo u klub - Bonipertija , ali je i igrač koji je najviše puta oblačio dres Juventusa na zvaničnim utakmicama.
Interesatna je priča zašto je Del Pjero poznat i kao Pinturikio (mali slikar). Nekadašnji predsednik Juvea Đani Anjeli uporedio je lepotu i stil Alesandrove igre sa renesansnim slikarem Bernardinom di Betom, koga su zvali upravo Pinturikio. Tako je italijanski napadač do dan danas ostao poznat po ovom simpatičnom nadimku. Sa druge strane Juventusove tifoze prozvale su ga „Il fenomeno vero” (Pravi fenomen), što je predstavljalo pandan na Ronalda, tadašnju zvezdu Intera, kog su protivnički navijači prekrstili u „Il fenomeno” (Fenomen).
Njegovi golovi, postignuti neretko u ključnim trenucima, koji su Juventusu iz godine u godinu donosili trofeje i titule, već su gotovo antologojski. On sam je izdvojio najdraže trenutke u karijeri u njih uvrstivši i gol u Tokiju davne 1996. u finalu interkontinetalnog Kupa protiv River Plate, potom onaj u Bariju 2001. kada je na stadionu „San Nikola” proslavio pobedonosni gol sa suzama u očima, posvetivši ga voljenom ocu Đinu koji je preminuo samo nekoliko dana pre meča. Tu je i legendarni gol petom 2002. u torinskom derbiju, najstarijem derbiju Italije, a nije zaboravio ni da izdvoji asistenciju Trezegeu na „San Siru” 2005. čiji će pogodak ispostaviti ključnim za osvajanje novog Skudeta. U njegovom srcu posebno mesto zauzeo je i jubilarni 200. gol u meču sa Frosinoneom. U sećanja Del Pjera urezalo se i nezaboravno prvenstvo sveta 2006. i slavlje u Berlinu kada je sa ostalim „azurima” grlio „boginju”, ali i kako je slobodnim udarcem 11. aprila 2012. srušio Lacio i ekipi doneo Skudeto. I na kraju poslednji gol u belo-crnom dresu u meču protiv Atalante 13. maja 2012. godine.
Godina koja je obeležila karijeru Del Pjera i vinula ga u nezaborav svakako je 2006. – dani sjaja i očaja, najlepših i najcrnjih sećanja. Naime, godina je za Alesandra startovala het-trikom na utakmici sa Fiorentinom u Kupu Italije, kada je postao najbolji strelac Juventusa svih vremena. Na kraju sezone, Juve je ponovo osvojio Skudeto, ali titula je bila mizerna u odnosu na crne oblake koji su se svijali tada nad „starom damom”, zahvaćenoj vihorom afere „Kalčopoli” za nameštanje utakmica. U nadolazećim mesecima igralo se prvenstvo sveta u Nemačkoj gde je reprezentacija Italije uspela, iako dočekana kao potpuni autsajder, da se popne na krov sveta i podigne titulu najboljih. Radost nije dugo potrajala - Juventus je degradiran u Seriju B, našavši se u najmračnijem ambisu i svojevrsnom paklu. Usledio je masovni egzodus sa „Juventus Arene”, uključujući odlaske Vijere, Zambrote, Tirama, Kanavara, Ibrahimovića. Ali trojica velikana, tri velika čoveka stavili su prestiž i ime ispod ljubavi i odanosti - Bufon, Nedved i naravno Del Pjero ostali su da „staru damu” izvade iz ponora i pruže ruku spasa.
– Pravi džentlmen nikada ne napušta svoju damu – ostala je upamćena tadašnja izjava Pintukiria!
Juventus se ubrzo, već sledeće sezone, vratio u elitno društvo. U trenucima kada se slavio prvi Skudeto posle povratka u elitu u sezoni 2011/2012 predvodnik „bjankonera” nije zaboravio dane očaja, koje je pretočio u potresni tekst „Bili smo tamo”, gde je pisalo i sledeće:
– Ovo je naše slavlje, zarađeno znojem. Ovo je slavlje svih onih koji nisu prestali da veruju. Slavlje svih navijača Juventusa koji nikada nisu odustali od ekipe i čiji se glas uvek čuo. Ovo je slavlje svih onih koji su isto slavili gol u Seriji B, kao i gol koji nam je doneo Skudeto. Ovo je slavlje Balzareta, Belardija, Bjankoa, Birindelija, Božinova, Boumsonga, Bufona, Kamoranesija,Kjelini, De Ćeljea, Đanikede, Đovinka, Guzmana, Kovača, Lanzafamea, Legrotaljea, Markionija, Markisia, Nedved, Paladina, Pikola, Trezegea, Venitukija, Zanetija, Zalajete, Zebine, trenera Dešampa. Suđeno je da bude ovako,i ja nikad nisam prestao da verujem.
Na koncu svega, „stara dama” je na kraju napustila Del Pjera. Uprava „bjankonera” pomalo nenadano odlučila je da ne produži ugovor sa dugogodišnjim kapitenom - sa svojih 38 godina, proleća 2012., legendarni Alesandro napustio je Juve, čime je završena jedna od najdužih i najvećih „ljubavi” u svetu fudbala. Karijeru je nastavio u dalekoj, toploj Australiji, gde brani boje Sidneja čiji je i kapiten. Svoju, možda pomalo neočekivanu odluku, da se obre u krajevima gde fudbal nema dugu istoriju, sjajni golgeter obrazložio je željom da pomogne da se fudbal razvije i u sredinama gde nije previše popularan. A, ako neko može da „natera” čoveka da se u fudbal zaljubi, onda je to Del Pjero! Koliko god vremena da prođe on će ostati simbol Juventusa, simbol prave „desetke”, simbol fudbalera sa dušom. Sve ono što su proživeli Juve i Del Pjero u simbiozi najbolje je on sam opisao u otvorenom pismu svim simpatizerima Torinaca nakon napuštanja kluba, čiji delić prenosimo:
– Od sutra ja više neću biti fudbaler Juventusa, ali ću uvek biti jedan od vas. Igrači prolaze, ali Juventus ostaje. Iznad svega ostaju navijači i crno-beli dres koji sam voleo, želeo i poštovao bez reserve. Sva sećanja, radosti, pobede i da budem iskren malo gorčine u poslednje vreme, sve te slike danas trepere pred mojim očima. Srećan sam jer smo se zajedno smejali, plakali, navijali, pevali, vikali… Više od svega želim da vam kažem hvala, za to što ste učinili da se moji snovi ostvare. Za mene nije, niti će ikada postojati nijedna boja osim belo-crne – zaključio je jedan jedini Pinturikio.
