Izvor: Blic, 28.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez osećanja život je pust i prazan
Bez osećanja život je pust i prazan
Svi se plaše, što je kad se uzmu u obzir okolnosti, sasvim prirodno. Kad će čovek da se plaši ako ne kada mu je život u opasnosti. Strah tome i služi da nas upozori i učini opreznim. Međutim, jedno je plašljiv a sasvim drugo kukavica – napisala je dramaturg i pisac Ivana Dimić u svojoj zbirci priča 'Uzimanje vremena' koju je objavila beogradska 'Prosveta'. Ovo je njeno treće prozno delo (prva dva su 'Crna zelen' i 'Mahorka, mastilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i muž') kod istog izdavača. Slučajno ili ne, ko bi to mogao pouzdano znati, tek njene knjige bivaju objavljene na tri godine. Ivana tu zanimljivu podudarnost deginiše kao 'svoj ritam'.
Pojašnjavajući naslov zbirke 'Uzimanje vremena' Ivana Dimić kaže da joj se termin učinio zgodan jer obuhvata smisao priča.
'Moje priče su trenutci svakodnevice, grubo rečeno one su banalnost, odnosno neka horizontala življenja. Ali, ljudsko biće ima, bar bi trebalo da ima, svoju vertikalu. Trenutak koji se zarobi u reč na preseku horizontale i vertikale je priča. Moja priča. Na taj način zaustavimo vreme i koliko god da je banalan opisani događaj mi ga iz te vertikale oduhovljavamo, i on prestaje da bude banalan. Sam termin preuzela sam iz pravoslavne terminologije. Naime, to je ime jednoga momenta u liturgiji'. U jednoj priči govorite o tome kako su ljudska osećanja breme? Zašto ih vidite na taj način?
- Zato što imati osećanja čini čoveka vrlo povredivim, ali istovremeno i živim. Kad nebismo ništa osećali, kao što ima ljudi, bili bi smo slobodni i nedodirljivi, ali onda bi nam život bio pust i prazan. Mislite da zaista ima ljudi bez osećanja?
- Znate, ima ljudi koji su jako osetljivi, pogotovo kada su oni u pitanju, ali nisu osećajni. Osećajnost je jedno a osetljivost nešto sasvim drugo. Usuđujem se reći da su ovi drugi zli ljudi. Mogu da te povrede kad oćeš i koliko hoćeš jer su ledeni. Mi mislimo da je suprotno od ljubavi mržnja, a nije. Jer i to je emocija. Suprotno od ljubavi je hladnoća!
Priča pod nazivom 'Pozorišni događaj' ima za jednog od glavnih junaka samog Đavola koji zaključuje: 'ne bih verovao da će stvarnost toliko devalvirati'?
- To je rečenica u kontekstu priče. Lično ne mislim da je stvarnost devalvirala. Jednostavno, ona je onakva kakvom je mi činimo. Kakvom je mi to činimo?
- Mislim da je svako od nas lično odgovoran. Time kako živi i šta čini doprinosi opštem boljitku ili suprotno. I uvek, čini mi se, treba poći od sitnica. Ako, recimo, ne bacaš papire i odpatke po ulici i ljubazan si sa ljudima ti time doprinosiš. Hoću da kažem da je užasno važna svest o sopstvenoj odgovornosti i za sebe i za sve oko sebe. A na širem društvenom planu, odnosno u političkom smislu?
- Pa jesmo rekli u onom 'revolucionarnom' intervjuu da se nećemo više baviti političkom realnošću, već da ćemo pričati o drugim stvarima? Šta da vam kažem? Verujem i nadam se da će biti bolje. Ali, moramo biti strpljivi. Znam ja i da smo umorni i da smo iscrpljeni i ko zna šta sve još. Međutim, ništa nam drugo ne preostaje nego da budemo strpljivi. Vi ste savetnik direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu i...
- Čekajte, čekajte, potpisala sam ugovor na šest meseci i upravo mi za koji dan to ističe. Hoćete li ga obnoviti, odnosno produžiti?
- Neću. Zašto?
- Zato što mi je to isto kao da sam zaposlena, a to mi ne odgovara. Mnogo sam efikasnija kad nisam u tom mistifikovanom stalnom radnom odnosu. Da sam to htela ostala bih u 'Ateljeu 212' koji mi je daleko bliža sredina. Kad čovek jednom oseti slobodu neće više u pravne ni u bilo koje druge okove, bar sam ja takva. Pa ipak, kako komentarišete zbivanja u Narodnom pozorištu u Beogradu? Čuju se mnogi prigovori na broj novozaposlenih i na repertoar?
- Osećam da nisam odgovorila na svoje obaveze, da sam lično odgovorna i da zbog svega toga treba da se povučem. A šta se dešava sa predstavom 'Amadeus' od koje se mnogo očekivalo?
-To je jedna od stvari zbog koje sam se najviše nasekirala i zbog koje osećam poraz. Ne uklapa li se to u vašu priču o ličnoj odgovornosti?
- Naravno, smatram da svako treba da preuzme odgovornost za svoja dela i svoj rad. Tako mislim, tako i živim. Dakle, pošto nisam bila uspešna treba da se povučem. S tim što lično nisam napravila konkretnu grešku, prosto se ukupan projekat pokazao neuspešnim. S druge strane i pogrešna procena je greška, ma koliko dobra namera bila njen motiv, koju takođe valja priznati da bi čovek sačuvao onu svoju duhovnu vertikalu o kojoj smo govorili. Kad se već vraćamo duhovnoj vertikali, u jednoj od svojih priča kažete 'lako je tebi, ti se ne bojiš'. Imate li vi strahove?
- Imam. Naravno. Svaki strah je u osnovi strah od smrti i može se manifestovati na različite načine. Recimo, od stalnog kašnjenja, jer za te ljude vreme stoji, pa do, na primer, opsesivnog čišćenja kuće. Moji su strahovi potpuno iracionalni. Čak je i meni samoj teško da ih definišem i prepoznam iako se svojski trudim. U istoj toj priči kažete da plašljiv nije isto što i kukavica. Kakva je razlika?
- Strah je ljudska amocija, a kukavičluk je moralna kategorija.
Kud napisah priču...
Još 1998. napisali ste priču u kojoj govorite o bombardovanju Beograda. Predskazanje ili...? -Joj, jesam. Tokom NATO bombardovanja pozvala me jedna drugarica da mi kaže kako se predhodne noći osećala tačno onako kako sam ja opisala u toj priči. Ma kakvo predskazanje... Kud je i napisah, ćorava mi strana. Više ne pišem takve priče.
