Izvor: Politika, 24.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanja na „Politiku”
„Politika” mi je prvi put ušla u život 1963, kada sam bio dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda. Iako je svakodnevno stizala u moju kancelariju, retko sam čitao više od nekoliko redaka u ćiriličnom originalu i samo sam letimično prelazio preko najvažnijih tekstova. Zašto da se mučim kad sam većinu sadržaja mogao da pročitam na engleskom svakog jutra zahvaljujući zajedničkoj prevodilačkoj službi britanske i američke ambasade?
„Politikom” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su, očigledno, upravljali članovi Saveza komunista kao i gotovo svim drugim u Jugoslaviji posle 1945. I pored ovih ideoloških gospodara, činilo se da je list zadržao nešto od predratne nezavisnosti.
Objavljivao je, takođe, članke najboljih novinara u zemlji. Među njima su Miroslav Radojčić, Aleksandar Nenadović i Jurij Gustinčič, koje sam upoznao. I još neki – Đuka Julius i beskrajno zabavni Pavle Lukač. A potom izvanredni Dragan Rančić (počeo je u „Borbi”) koji je kasnije postao najviši autoritet među stranim dopisnicima u Pekingu. Bilo koji svetski list bi s ponosom objavljivao karikature Zuke Džumhura, koji je briljantnim crtanjem i britkim opisima hvatao suštinu aktuelnih događaja.
Sećam se jedne karikature kojom je ismevao posledice inflacije. (Da li je to bio jul 1964, kad su cene naglo skočile?) Džumhur je nacrtao tri Crnogorca kako sede za stolom u hotelu „Crna Gora”, a konobar zapisuje porudžbinu: „Jedna turska i tri šoljice”.
Lukač se ponovo pojavljivao u mom životu, jednom kao organizator prvog izbora za mis Makedonije na Ohridu, gde me je namamio 1966. godine (o čemu je „Njujork tajms” objavio 20 redova, uključujući ime pobednice Jelice Dimovske), i kasnije u Sarajevu, gde je vodio medijsku propagandu zimske Olimpijade.
Tokom godina Nenadović i Rančić su mi postali prijatelji koliko i kolege. Saosećao sam sa Sašom kada je Tito 1972. smenio njega i ostale u obračunu sa „liberalnim” srpskim komunistima. Taktikom koja je podsećala na Staljina čak je i Sašin potpis izbrisan ispod njegovih tekstova u „Politici”. Pitao sam 1981. Lazara Mojsova, u to vreme predsednika Saveza komunista, kako je Jugoslavija mogla da dozvoli tako nešto. Nedugo zatim Saša je dobio inicijale ispod svojih članaka, a kasnije i puno ime (ne znam da li je moja intervencija igrala ulogu).
Kada je 1989. Živorad Minović pretvorio „Politiku” u organ Miloševićeve propagande, ponovo sam imao razlog da saosećam sa Nenadovićem i Rančićem.
I tada je, kao i ranije, „Politika” morala da plati cenu za svoju reputaciju nezavisnog glasa, višu nego bilo koje druge novine u Jugoslaviji.
Pošto sam dugo radio za jedan ugledni list (osam godina stariji od „Politike”), imam razumevanja za potrebu da se sačuva deo tradicije isto kao i za potrebu za promenom. „Njujork tajms” je, na primer, tokom godina menjao fontove, broj stubaca, pa čak i širinu. Međutim, i dalje je jasno prepoznatljiv kao direktni izdanak originala.
Takva je i današnja „Politika”, sa imenom ispisanim istim slovima kao 1904, a sadržajem i izgledom koji su moderni i privlačni kao u bilo kom svetskom listu.
Mogu samo da kažem „Srećan rođendan!”.
Dejvid Bajnder
[objavljeno: 25/01/2008]
