Izvor: Dzungla.org, 09.Nov.2013, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arsen Dedić: Goreo sam kao sveća
KADA neko zakorači u svet muzike sa 13 godina i po njenim notama živi duže od pola veka, tačnije 62 godine, ona u jednom trenutku postane njegov život. Arsen Dedić, autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone koji je svojim posredim radom značajno uticao na rok scenu u Jugoslaviji, u intervjuu za „Novosti“ kaže da se umorio od stvaranja za druge i da su mu sada važnije neke druge stvari. Porodica, a pre svega unuke Lu i Ema. Još ima vremena da napiše poneki stih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << objavi knjigu i ponekad nešto otpeva, ali samo za odabranu publiku. Tako će biti 14. novembra u „Bitef art kafeu“, gde će nastupiti sa sinom Matijom. – Prošetaćemo sa publikom kroz sve moje faze, a posebno mi je drago što će se i Matija predstaviti kao pijanista – kaže nam Arsen Dedić. – Bio je nekoliko puta u Beogradu i uvek mu se rado vraća. I ja volim da vam dođem, ali teško mi pada to što više nema avionske linije Zagreb – Beograd. Bez aviona to mi dođe devet sati vožnje automobilom. Deset godina mi je prošlo od lečenja u Padovi, nisam više u kondiciji da podnesem veliki napor. Ipak, scena mi pomaže da zaboravim na godine. Na njoj se izgubim i prepustim ljubavi prema muzici i publici. Pesma tada leči sve, a sve što nije u vezi sa njom me zamara. * Kako posle toliko bogate karijere birate pesme za koncert? – To je postalo gotovo nemoguće. Imam objavljenih, što zvanično što na crno, oko 40 albuma. Verujte da više ne znam koliko pesama sam otpevao, a kamoli napisao. „Bitef art“ je mali prostor i atmosfera će biti intimnija. Spreman sam da izađem u susret publici, ako budu imali neku posebnu želju. Neko pati od manjka repertoara, a ja od viška. Uvek kada ga zaokružim, setim se pesama koje sam zaboravio. Onda mi se publika žali, ali kako mogu podmiriti sve kada je hiljadu numera iza mene. * Šta vam pružaju manji i intimniji koncertni prostori? – Nastupao sam ranije u „Ateljeu 212″ i odatle nosim lepe uspomene. Pamtim draga lica. Po prirodi sam zaljubljenik u intimu, tako da su mi manji prostori draži od dvorana. Nisam za spektakle i povike „gde su ruke i hajmo svi zajedno“, i nagovaranje publike da pevaju sami refrene. Sada radim posao onako kako smatram da treba. Sedite i slušajte u meri koja vas zanima. Svi se danas hvale „Arenama“, a ne shvataju da su one za gladijatore, a ne za akademske muzičare. * Slušate li današnju muziku i kako je ocenjujete? – Komercijalnu nisam u stanju da slušam. „Bacim uvo“ tek da čujem šta se trenutno snima, kako bih bio u toku sa produkcijom i video ima li talentovanih mladih ljudi koji su autorski zanimljivi. Postoji more samoljubaca koji sebe veličaju na sve strane, ali ne mogu reći da ne prepoznajem talente kao u vremenu kada je moja generacija stasavala. Izvinjavam se ako oni postoje, a ja ih ne vidim. * Dakle, ne vidite naslednike muzičara vaše generacije? – Toliko je ljudi danas prisutno na sceni da im ni ime ne znam. Pojavi se poneko, ali izrazito kantautorski – ne bih mogao reći. Svaki kantautor je unikatan, ne može se imitirati. Reč je o zatvorenoj ćeliji koja može da pripada jednom svetu, ali ne i jednoj osobi. Danas mnogi govore pretećom intonacijom: „Ali, ja sam roker!“. Kao da me progone time. Budi kakav jesi. Svako ima pravo na svoj izgovor. Može se izražavati kao Esma Redžepova, Arsen Dedić ili kao Bora Čorba. Čini mi se da su žene zanimljivije i upečatljivije. Radio sam tekst Aleksandri Radović, kao još nekim devojkama i to se pokazalo kao veoma dobro. * Da li je muzika i dalje vaš život i najveća ljubav? – Čovek se menja sa godinama. Postaje pametniji. Drugačije raspoređuje prioritete sa 20, 50 i 70. Na sceni sam od 1951, kada sam započeo karijeru svirajući flautu, a od tada pišem i pesme. U Zagrebu živim 55 godina. Obišao sam ceo svet, pevao sam čak u Rio de Žaneiru i Africi. Imam iza sebe devet ruskih turneja, i 18 uzastopnih koncerata u pariskoj „Olimpiji“, gde sam nastupao sa pokojnim i nikad prežaljenim kolegom i prijateljem Draganom Stojnićem i Esmom Redžepovom. Sva su ta iskustva dragocena, ali mnoge drage ljude iz tog vremena danas retko viđam. Živim povučeno. Ne izlazim iz kuće, osim ako me na to posao ne natera. Mnogo pišem, čitam i slušam staru muziku, a imam i veliku porodicu. Kada me oni zaokupe, odnesu mi skoro ceo dan, ali meni je najmilije kad mi dođu. Obično uveče ugrabim malo vremena da nešto napišem. Objavio sam do sada 32 knjige.DOČEK SA GABI * ŠTA ćete sebi poželeti za božićne i novogodišnje praznike? – Ono što želim sebi, poželeo bih i drugima. Pre svega zdravlje, da imaju posla i mnogo porodične ljubavi. Gabi i ja smo uvek za Božić kod kuće, kada nam dolaze rođaci svih veroispovesti. Uvek se dobro provedemo. Za doček Nove godine, za koji sam svega pet puta pevao u životu, supruga i ja smo potpuno sami. Deca nam se „raspu“ po svetu, a nas dvoje se, što je prava retkost, posvetimo jedno drugom. Te večeri važni smo samo mi. * Opraštate li se polako od scene? – Ne razmišljam više o turnejama. Mnogo toga sam otkazao. Došao mi je nedavno menadžer iz Kanade. Predložio mi je veliku seriju koncerata, na čemu sam mu se ljubazno zahvalio. Bilo je poziva iz Amerike, ali ni tamo ne nameravam da idem. Jednostavno, smatram da je to normalan tok stvari. S obzirom na to šta sam sve u životu prošao, goreo sam kao sveća.Još vlada velika potražnja za mojim nastupima. Daleko mi se više nudi nego što želim. Ljudi nemaju milosti. Napisao sam u poslednjoj knjizi „Kapi za oči“ pesmu „Točak i Arsen“. Ko god da me vidi kaže: „Joj, fali mi tekst, muzika za album, film, pozorište…“ Da me ima na stotine, ne bi me bilo dovoljno. * Može li OpširnijeVečernje Novosti
