Izvor: Blic, 12.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šampion humanosti sam
ODŽACI - Slobodan Đuričić (53), nekadašnji radnik „Kartonaže" i štamparije „Mladost" sa 26 godina upisanog radnog staža, dobrovoljni davalac više od 20 litara krvi u 76 akcija, čovek koji je u mladosti trčao veliki i mali maraton, požrtvovani komšija koji je za druge ustajao usred noći da bi pritekao u pomoć, posle teškog moždanog udara 3. marta 2006. godine ostao je sam u nevolji sa podrškom nezaposlene supruge.
Šampion humanosti sa penzijom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od penzije od 13.000 dinara izdvaja 6.000 dinara mesečno za lekove. Supruga Milinka, konfekcijska radnica, takođe slabog zdravlja, radila je u propaloj firmi i sad leti kopa za nadnicu da bi nekako preživeli. Slobodan Đuričić plaća sve kao da zdravlju mnogih ljudi nikada ništa nije doprineo: skenere, pregled krvi, sve druge nalaze i skupe lekove sa negativne liste. Teško oboleli čovek koji dve godine nije izašao iz stana i može sa štapom da dođe samo do kupatila, čeka u redovima ispred ordinacija i niko ga ne poznaje. Teško i ogorčeno priča Slobodan, čovek koga su tapšali i na njegovo ime „uzimali diplome i pehare".
- Teško mi je kad pomisim da mi niko iz bivše firme nije došao, niko iz Crvenog krsta, niko od sportista, šta se to događa sa nama, kakvi smo to mi ljudi? - pita se čovek koji bi, kaže, trebalo da ima više od 30 godina staža ali firma nije plaćala osiguranje, a „neće ni naknadno to da uradi". Sinovi Dalibor i Goran, radnici i podstanari u Beogradu, odnosno Novom Sadu, krenuli su očevim stopama kao davaoci krvi, ali od njegovog udesa su mnogo toga videli što ne bi trebalo da se dešava i odustali, ispričao nam je Slobodan i zaključio „ako u porodici nemaš podršku završio si svoje". Kaže još da ga onaj stari sportski duh koji je bio glavna pokretačka snaga da pretrči u dušku 113 kilometara sada samo ponekad pobuni te zagalami u nekoj čekaonici „ali to mu samo smeta bržem oporavku".
- Posle povratka iz bolnice jedino me je posetila dr Vera Petrlić, neuropsihijatar iz odžačkog Doma zdravlja, da vidi kako sam preživeo i da mi pomogne. Rekla mi je „ne smeš da se nerviraš" a kako da se ne nerviram" Dr Marija Guteša sa transfuzije u Somboru takođe me prepoznaje i uvek kad sam tamo pritekne mi upomoć - zahvalan je Slobodan. Kada je u Deronjama na rezanju voćki doživeo udar, pomoć mu je ukazala dr Danilovac i „mnogo doprinela da je danas živ, pa kako tako".
