Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Sep.2024, 10:55
POGLED SA MIŠELUKA: Ko se boji vuka još
U Belgiji, kod Liježa, postoji grofovija De Hemptin. Iz nje su potekli brojni i lekari, profesori, ali i misionari, osnivači hrišćanskih crkava od Konga do Kine. Adolf de Hemptin, vođen verom i mladalačkom ambicijom, uputio se u Beč. Da bi ga približio duhu nemačkog jezika, promenio je prezime u Hempt i ubrzo se oženio ugarskom lepoticom Katarin Teveli. Produžio je potom u jugoistočne predele Austrougarske carevine, do Novog Sada. Godine 1874. tu će mu se roditi sin.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<
Većini gotovo nepoznati Adolf Hempt, biće jedan od retkih Novosađana, koji su uticali na sudbinu sveta! Njegov otac, siromašni misionar i knjižar, za egzistencijom je otputovao u Sarajevo, gde mu je sin završio studije medicine, kao vojni pitomac. Kratko vreme radio u garnizonu kraj Beča. Nakon što se oženio Marijom Vinkler, godine 1905. postao je gradski lekar u Lukavcu.
Odmah ga je privukla borba protiv smrtonosne tuberkuloze i drugih zaraznih bolesti. U ovom mestu često se sretao sa obolelima od besnila, često i nakon dubokih ugriza zaraženog vuka.
Na eventualno izlečenje mogao je računati samo pacijent sposoban da sebi plati put do Budimpešte ili Beča, u kojima su se nalazili zavodi za lečenje ove infektivne bolesti.
Prvi svetski rat proveo je kao vojni lekar u Trstu. Zbog raširenog besnila, nova država Kraljevina SHS osniva više specijalizovanih ustanova, a doktor Hempt biva upućen u Novi Sad 1920. gde je već posle godinu i po dana izgradio Pasterov zavod. Porodica Hempt stanovala je u Dekerovoj baraci, u neposrednoj blizini Zavoda.
Bile su to tipske zgrade za vojne potrebe, koje je Kraljevina SHS dobila kao ratnu reparaciju. U njima je Adolf Hempt došao do revolucionarnog otkrića.
Vladajući najmodernijim znanjima iz histologije i bakteriologije, u čemu je ulogu imalo njegovo znanje šest jezika, Hempt je u etru sušio nervna tkiva kunića i jaganjaca veštački zaraženih besnilom, a potom ih rastvarao u karbolnoj kiselini.
Time je iz nervne mase uklanjao masne kiseline, pre svega mijelin, što se pokazalo kao dragoceno u smanjivanju broja naknadnih komplikacija.
Potom je u specijalnom aparatu mleo osušenu vakcinu i posebnim aparatom pakovao je u ampule. Aparat je konstruisan i izrađen u novosadskom preduzeću „Aeromehanika“, pa je Novi Sad, praktično, imao autorska prava ne samo na verziju vakcine, već i na sprave koje se koriste u njenom proizvodnom ciklusu.
Bila je to stabilna vakcina, koja se mogla slati poštom do lokalne ambulante. Nije bilo potrebno da pacijeti dolaze u Pasterov zavod, već je vakcinaju obavljao obučeni lekar.
Davala se pet puta, svaki drugi dan. Kasnije su njegovu vakcinu počele da primenjuju skoro sve evropske zemlje. Koliko je vakcina Adolfa Hempta bila uspešna govori to što se proizvodila sve do 1983. godine, dok su je Mađari pravili i primenjivali desetak godina duže.
No, došlo je vreme savremenih vakcina, u čijoj proizvodnji se ne koristi tkivo životinja. Kako god bilo u istoriju je upisano ime čoveka koji je praktično iskorenio čitavu jednu bolest.
Kako se uspeh najteže oprašta, biloje onih koji su posleratna zbivanja iskoristili da doktora Hempta, potpuno neosnovano oklevetaju da je tokom rata bio naklonjen okupatorima.
Komunistička vlast iz kolektivnog sećanja izbrisala je ime osnivača Pasterovog zavoda u Novom Sadu. Samo su specijalisti bakteriolozi, znali da je njihov odavno pokojni sugrađanin, izumom sopstvene tehnologije proizvodnje i primene vakcine protiv besnila, menjao sudbinu sveta.
Tek u novije vreme, ovaj čudesni Belgijanac kojeg je sudbina dovela među nas, dobio je građansku rehabilitaciju. Ulica u kojoj je stanovao nazvana je po njemu, a na zgradi Pasterovog zavoda isklesani su reljefi Adolfa Hempta i njegovog dostojnog naslednika, doktora Milana Nikolića.
Objavljena je monografija o Zavodu i lekaru čija se vakcina koristila u većini evropskih zemalja čitavih pola veka. Uporedo, zgrada Pasterovog zavoda zaštićena je kao kulturno dobro.
Doktor Adolf Hempt... Rodio se u Novom Sadu. U njemu je 1943. i otišao sa ovog sveta.
No pre toga, iz vremena je zakoračio u večnost.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
