Izvor: Politika, 31.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbirke portreta
Na "poetski realizam" nadarenog Dobrivoja Arsenijevića srpska fotografija mora ozbiljno računati
Ne zna se zašto ni posle sto šezdeset godina od početka upotrebe fotografije u Srbiji još ne postoji nijedna javna zbirka fotografskih portreta. Srećom, postoji takva knjiga. Ako se neko seća, pre osam godina objavljena je prva knjiga Katalog fototeke SANU 1841-1947. Za to delo smo tada ustvrdili (prikaz u Politici) da predstavlja katalog prve zbirke fotografskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << portreta u srpskom kulturnom prostoru.
Ali, ta zbirka nije uvek javno dostupna, što je i razumljivo, budući da pripada stručnom fondu jedne institucije. Pomalo nezapaženo, izišla je i druga knjiga – Katalog fototeke SANU 1948-2000 (priredila Joana Pavković) u izdanju Biblioteke SANU, Beograd, 2005. Urednik je akademik Nikša Stipčević. To je hronološki nastavak one prve, a u njoj su sakupljeni portreti akademika primljenih u Srpsku akademiju nauka i umetnosti u drugoj polovini 20. veka. Treba istaći da je fotografije za ovo razdoblje rada Akademije prikupio vredni Ljubomir Nikić (1925–1990), koji je i bez toga višestruko zadužio srpsku fotografiju, a veliku pomoć i podršku mu je pružio nekadašnji upravnik biblioteke SANU Mile Žegarac.
Pored niza nepoznatih fotografa (do ilustracija se dolazilo mahom iz privatnih albuma akademika), veliki broj portreta snimili su istaknuti srpski umetnici fotografije Dragoljub Kažić (1922–1999) i Dragan S. Tanasijević. Posebno je zadovoljstvo za poštovaoce istorije fotografije što knjiga na kraju sadrži Indeks autora, fotografskih ateljea i ustanova nosilaca autorskih prava. I te kako je za pohvalu da se kod nas neko dosetio da takav spisak stavi na kraju jedne knjige koja interpretira fotografsku građu. Vredno, a i podsticajno delo.
Dve ovogodišnje samostalne izložbe Dobrivoja Arsenijevića Arse (r. 1962) održane su u kratkom razdoblju u uglednim galerijskim prostorima. Prva, koju opisno možemo nazvati "Tajni život lutaka", u julu u Modernoj galeriji u Lazarevcu, a druga, "Lutanje Parizom", u avgustu, u Galeriji 99 u Aranđelovcu (u okviru manifestacije "Mermer i zvuci"). Obe ubedljivo pokazuju da je crno-bela slika rezervisana za umetnički rad u fotografiji.
Jednom je negde rečeno da crno-beli prizori mogu jednako zračiti izražajnošću kao i obojeni. Čak i više. A baš taj plan nedostajućeg, a pretpostavljenog šarenila (obe teme ostvarene su na tlu "grada svetlosti") daje Arsenijevićevim delima, i te kako zavodljivu, notu ekspresije. A i života.
Rekosmo: topos je Pariz u kojem naš umetnik deluje već dve decenije. Lutanja gradom i beleške koje tada nastaju, doneli su niz zapaženih dela. Ipak, čini nam se da celina sa portretima lutaka ima veći domet jer je čistije profilisana. Izvire iz teme koju su dosad obrađivali mnogi stvaraoci, ali kako? Umesto najčešćeg dokumentovanja jedne pozornice i predmeta u njoj, Arsenijević je umeo da pronađe lirske kopče sa životom i da kroz sopstvene unutrašnje damare dopre do gledaočeve osećajnosti. Njegovi gipsani androidi su pokatkad agresivni, pa ljubopitljivi, metafizički odsutni, obezglavljeni...
U vrlo dobro napisanom predgovoru slikara i istoričara umetnosti dr Milije Belića za katalog izložbe, izlog okrenut ulici se prepoznaje kao "pozornica naših sopstvenih želja, ogledalo i projekcija nas samih, a plastični manekeni su naši sagovornici ili dvojnici..." Na "poetski realizam" (pozajmica iz istorije književnosti) nadarenog Dobrivoja Arsenijevića srpska fotografija mora ozbiljno računati. Eto, uprkos svemu, pesnici će, ipak, spasiti svet.
Goran Malić
[objavljeno: 31.08.2006.]
