Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi Evropi ne veruju
Ovi predsednički izbori verovatno su, od svega za šta smo do sada glasali, najbliže referendumu za ulazak u Evropsku uniju, pa opet proevropski predsednički kandidat nije ni blizu da osvoji onih 70 odsto glasova građana koji se u svim istraživanjima javnog mnjenja poslednjih godina izjašnjavaju za ulazak u EU.
Naprotiv. Suprotna strana, kojoj je u zamišljenoj referendumskoj situaciji dodeljeno da bude ono „ne”, uspela je da privuče na svoju stranu skoro 40 odsto birača, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dakle, i dobar procenat onih koji bi rado ušli u EU. Naravno, stvari, i to ne samo u Srbiji, nisu tako jednostavne da bi ih statistika uočavala.
Arogancija evropskog establišmenta, poniženost srpskog stanovništva i inat koji se iz toga rađa kao samoodbrana, osećaj obespravljenosti, dvostruki aršini međunarodne zajednice prema Srbiji i evidentno kršenje svih važećih normi u svetu u jednom jedinom slučaju – našem, objašnjavaju ovu matematiku.
Osećanja ove vrste statistika ne „shvata”, ali ih uočava na sledeći način. Čak 49 odsto građana Srbije pre oko pola godine (istraživanje Kancelarije za evropske integracije) smatralo je da je glavni krivac za otežano približavanje Srbije ka EU sama Unija zbog politike stalnog uslovljavanja i ucena koje EU primenjuje prema našoj zemlji. Samo 20 odsto ispitanika je smatralo da je problem u neispunjavanju međunarodnih obaveza Srbije. Zato kad pitate nekoga da li bi ušao u Evropsku uniju, čak 41 odsto njih odgovara „NE” ako to podrazumeva da se odreknemo Kosova (istraživanje Cesida iz oktobra prošle godine). Čak 10 odsto ispitanika, ne samo što se ne bi odreklo Kosova zbog EU, nego bi bilo spremno i da zarati zbog njega. Ovaj podatak, upravo, dokazuje i da je ta situacija – kojom mnogi još uvek plaše neodlučno biračko telo, i ne samo iz zbog malobrojnosti njenih pristalica – skoro nemoguća.
Dakle, jasno je da kada se spoje EU i Kosovo, onda se dešava i to da evropski opredeljen glasač glasa za tvrdu nacionalističku struju. Obrnuto proces ide malo teže. Možda zato što ni najveći napori pojedinih domaćih i međunarodnih političara da ubede građane Srbije da su Kosovo i EU dva odvojena pitanja ne daju rezultate.
Koliko god se pričalo da niko ne traži od Srbije da se odrekne Kosova zarad ulaska u EU, više od 70 odsto građana ne da se ubediti u to (istraživanje Kancelarije za evropske integracije). Čak 45 odsto je ubeđeno da se od Srbije traži da da Kosovo za članstvo u EU, a 31 odsto ispitanika smatra da se Kosovo, iako to niko zvanično ne govori, postavlja kao uslov i da su ova dva pitanja povezana.
Imajući u vidu sve ovo može se smatrati krajnje nepromišljenom izjava predsedničkog kandidata koji je juče izjavio da EU ne želi da uzme Kosovo (Boris Tadić) i pozove da glasaju za njega one kojima je i pre pola godine bilo teško da poveruju u to. Pogotovo ako se zna da je 39 odsto građana ubeđeno da o sudbini Kosova odlučuje EU, a ne NATO, UN, Amerika ili Rusija, pogotovo ne Priština i Beograd.
Ovi izbori još jednom su pokazali da je Kosovo ona ključna stvar zbog koje su građani Srbije spremni da se odreknu „boljeg života” na koji prvo pomisle kada kažu da žele u Evropsku uniju. Kosovo je pitanje oko koga u ovoj zemlji postoji najveći konsenzus, veći nego o EU.
„Na opštem nivou većina građana želi u EU i želi socijalno uređenu državu. Oko te dve stvari postoji konsenzus. Međutim, čim se ta načelna saglasnost stavi u neki kontekst, procenti se smanjuju. Kosovo tako najviše smanjuje procenat onih koji žele u EU. Građani su podeljeni i u sebi kada se radi o ova dva pitanja. Koliko je spoj ta dva pitanja problematičan i kakve konflikte kod ljudi stvara može se naslutiti iz podatka da većina onih koji bi se odrekli EU zbog Kosova misli da je Kosovo već izgubljeno. Zato, ko bude ubedio glasače da će im pružiti bolji život ima velike šanse da dobije ove izbore”, smatra politikolog Zoran Stojiljković.
Građani Srbije, objašnjava Stojiljković, generalno nemaju poverenja u EU. Pogotovo u NATO. Iako je za dve trećine građana EU neka konačna destinacija kojoj streme, tek jedna trećina ima poverenja u taj savez.
„Ljudi su vrlo osetljivi na dvostruke aršine međunarodne zajednice prema nama i to onda pravi tu razliku u procentima”, kaže Stojiljković.
Za većinu građana Srbije, objašnjavaju analitičari, EU simbolizuje „bolji život” iz priča rođaka gastarbajtera. Pune prodavnice, krediti, dobri putevi, mogućnost da se lakše dođe do posla. Malo ko, kada kaže da hoće u EU, ima u vidu da ulazak u EU sve to znači tek posle jednog višegodišnjeg perioda za mnoge lošijeg života od ovog danas. A malo ko ima na umu da u EU vlada sve osim jednakosti – neke članice, kao što su Bugarska i Rumunija, posle godinu dana u EU ne samo što nemaju evropski standard nego nisu dostigle ni ovaj srpski.
„Većina građana nema predstavu šta je to Evropska unija”, kaže Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa. „Jedan broj onih koji se izjašnjava za EU verovatno bi se predomislio kada bi sagledao realno šta znači taj dugotrajan proces. Ali, građani se ne predomišljaju zbog toga. Njih od EU odbija nešto drugo”, dodaje Nikolić.
To drugo su Kosovo, uslovljavanja i arogancija Evrope, smatra naš sagovornik. Taj odnos, kako kaže, lako je ilustrovati na odnosu Holanđana prema Srbiji. Holanđani se danas javljaju kao najveći protivnici ulaska Srbije u EU, pre svega zbog Haga i zločina u Srebrenici. Od zemlje čiji je bataljon bio odgovoran za bezbednost žrtava srebreničkog pokolja, zbog čega je pala i vlada ove zemlje, moglo bi se očekivati malo više samokritike i razumevanja.
„Ta arogancija iritira ljude. Iritiraju stvari kao što je Sarkozijeva glupa izjave o Titu. Pa ne može se biti takva neznalica i ne shvatati da Srbi nemaju nikakvu želju za povratkom Titovog vremena. Iritira kad ministar inostranih poslova Velike Britanije Dejvid Miliband usred kampanje u Srbiji kaže da će dan posle izbora Kosovo proglasiti nezavisnost. A kakav efekat tek imaju na građane Srbije izjave poput one Doris Pak koja kaže – šta će nama Srbija. To nepoznavanje stvari o kojima se govori i odlučuje vrlo iritira i to odbija ljude o EU”, kaže Nikolić.
Građani su, smatraju analitičari, zbunjeni pred EU zbog Kosova i nerazumevanja koje međunarodna zajednica pokazuje za situaciju u Srbiji.
„Ako se već mešaju u naše poslove, onda bi trebalo nešto i da znaju o nama i da prestanu da uzimaju rezultate svoje propagande kao činjenice. Tako ispadamo duple žrtve – mi smo žrtve njihove propagande i njihovih bombi”, ističe Milan Nikolić.
Ovakav odnos, može se reći, presudan je i za situaciju u kojoj većinu u srpskom parlamentu, i ne mali udeo u vladi, imaju stranke koje su spremne da prekinu sve pregovore o ulasku Srbije u EU onog momenta kada ovaj savez prekrši Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti kojom se Srbiji garantuje suverenitet na Kosovu. Ova situacija, međutim, mnogo bi bila neobičnija za Evropu nego za Srbiju. Nikada se, naime, nije dogodilo da neka zemlja odbije članstvo u EU. Prvi put oko toga se koleba Srbija. Zbog Kosova.
A to kolebanje otvorilo je i drugo pitanje, ono koje se mnogi ne usuđuju ni da postave – koliko je Evropi stalo do ulaska Srbije u EU. Oni koji misle da treba odbiti potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ako EU pošalje svoju misiju na Kosovo i tako prekrši međunarodno pravo (stav koji zastupa stranka srpskog premijera) tvrde da ni Evropi nije svejedno. Pogotovo od kada je postalo jasno da će Srbija sklopiti sporazum o energetskoj saradnji sa Rusijom. Približavanje Srbije Rusiji moglo bi da ima uticaj na omekšavanje stava EU. Poruke poput one jučerašnje austrijske vlade da bi Srbija trebalo što pre da potpiše SSP, međutim, treba tumačiti sa oprezom. „Darovi” onih koji su se izjasnili da će među prvima priznati nezavisnost Kosova već su opisani u istoriji.
Dragana Matović
[objavljeno: 27/01/2008.]
