Izvor: Politika, 25.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šampioni u suočavanju sa prošlošću
Holanđanima je bilo potrebno dvadeset godina da priznaju zločine u Indoneziji, a većina građana i dalje ne prihvata odgovornost svoje zemlje
Podela je bila jasna. Muslimani su dobri, Srbi loši. „Novinari su se vezali za žrtve (Muslimane) i nisu mogli da budu neutralni u izveštavanju sa ratišta u BiH. Oni su postali aktivni učesnici u debati, koji razliku između dobrog i lošeg prave samo na osnovu svog mišljenja i postaju zagovornici sopstvenih rešenja problema”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokazala je Nel Rojgrok u studiji o tome kako su vodeći holandski mediji pratili rat. Naziv studije bio je „Pristrasno novinarstvo”.
Kako se onda desilo da Holanđani nešto više od deset godina posle sukoba u Bosni u kojem su bili na strani (muslimanskih) žrtava za svog najznačajnijeg sunarodnika izaberu pokojnog Pima Fortajna, izrazito ksenofobičnog i antiislamskog političara? Istina, po okončanju te ankete ispostavilo se da je nešto više glasova dobio osnivač Nizozemske Vilijam Oranski, ali je bilo kasno da se „titula” oduzme Fortajnu. U značajnom delu holandske javnosti te podele više nema. Muslimani (ne samo iz BiH) su loši, a ni Srbi se nisu popravili.
Uostalom, jedna druga anketa obavljena na desetu godišnjicu masakra u Srebrenici – gde je gotovo 8.000 Bošnjaka ubijeno bukvalno pred očima holandskih pripadnika Unprofora – pokazala je da petina Holanđana ne zna šta se dogodilo na istoku Bosne u leto 1995. Samo deset odsto ispitanika znalo je razmere tragedije, ali je polovina mislila da njihova zemlja ne treba da se oseća odgovornom za to.
„Bataljon holandskih vojnika ne samo da nije sprečio masakr, već je i sarađivao sa onima koji su se spremali da ga počine... Holandska uloga bila je neslavna i podseća na njihovu saradnju sa nacistima u izručivanju holandskih Jevreja za vreme okupacije”, pisao je komentator britanskog „Spektejtora” 2002. godine, kad je vlada Vima Koka podnela ostavku pošto je objavljen državni izveštaj o Srebrenici. Iako u izveštaju nije zatražena bilo čija ostavka – krivica je uglavnom pripisana Ujedinjenim nacijama i njihovim činovnicima na Balkanu – čak je i načelnik Generalštaba napustio funkciju.
Na sliku o Holandiji i njenoj vojsci te 1995. najveći trag ostavila su dva prizora: onaj kada pripadnici holandskog bataljona ispraćaju Bošnjake iz svoje baze i pomažu im da uđu u autobuse kojima će biti odvezeni u smrt i snimci pijanih vojnika koji na zabavi nekoliko dana kasnije pokušavaju da zaborave Srebrenicu. „Ove slike samo su mali deo složene priče, ali one su za holandsku javnost užasno podsećanje na kolaboraciju i hladnu ravnodušnost”, pisao je londonski „Gardijan”.
Da li se holandska vlada, kada je pre dva meseca blokirala najavljenu ponudu Srbiji da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, samo pridržavala pravnih normi insistirajući da pre toga Ratko Mladić bude izručen Haškom tribunalu? Ili joj je iznad svega stalo da utvrđivanjem Mladićeve krivice bude zbačena svaka sumnja sa holandske vojske?
Ako se pogleda u nedavnu prošlost Holandije, onda u poređenju s njom srpsko suočavanje sa zločinima iz devedesetih izgleda veoma napredno. Čak dvadeset godina bilo je potrebno da se pojavi prvo svedočenje o postupcima holandske vojske koja je posle Drugog svetskog rata četiri godine pokušavala da zavede vlast u Indoneziji, tvrdeći da na to ima pravo, jer je tim delom sveta vladala od početka 19. veka. „Jednog borca za slobodu prebili su na mrtvo ime”, izjavio je 1969. na televiziji Jop Huting, koji je u to vreme bio vojnik. „Vezali su mu članke i obesili ga naglavačke, puštajući da mu glava udara na cementni pod dok krv nije počela da mu lije iz usta, iz nosa, iz ušiju.”
To je bio početak otrežnjenja. Usledile su i izjave Hutingovih kolega, ali većina Holanđana do danas nije prihvatila odgovornost za zločine u kojima je nastradalo nekoliko hiljada, a možda i desetina hiljada civila. Jop Huting je zbog svog svedočenja doživeo maltretiranje, a jedan istoričar morao je da izmeni naslov svoje knjige. „Ratni zločini” tako su postali „Ispadi”.
„Posle Drugog svetskog rata elita u Holandiji nije uopšte sumnjala da će Holanđani u Indoneziji ostati narednih dvesta do trista godina”, objašnjava istoričar David Barnouv, dodajući da se skrivanje ratnih zločina godinama opravdavalo rečima: „To rade nacisti, a ne Holanđani”.
Umesto nacista, ovih godina dobro dođu i Srbi, pa zato ne mora da čudi podatak da je prijavu protiv plivača Milorada Čavića koji je na evropskom prvenstvu u Ajndhovenu nosio majicu sa natpisom „Kosovo je Srbija” podneo upravo Holanđanin, predsednik Plivačkog saveza ove zemlje.
Ali, uz Srbe, oštrica holandske kritike usmerena je i na Turke, kojima vlada u Hagu ne dozvoljava da se mnogo približe članstvu u Evropskoj uniji, kao i muslimane uopšte. Reč „kritika” je ovde upotrebljena veoma blago, jer od 2004. godine raste broj napada na muslimane u Holandiji, koji već čine oko šest odsto stanovništva. Radi se uglavnom o prvoj ili drugoj generaciji useljenika iz Maroka i Turske. Kada je u novembru te godine ubijen reditelj Teo van Gog, koji je upravo promovisao film o potčinjenosti žena u islamu, usledio je talas teških napada na džamije i islamske verske škole širom zemlje. Prema izveštaju Fondacije „Ana Frank” i Univerziteta Lajden samo do kraja tog meseca zabeležena su 174 nasilna incidenta – od toga su u 47 slučajeva napadnute džamije, a u 13 crkve.
Čak je i zamenik premijera Gerit Zalm „objavio rat” islamskom fundamentalizmu, pa su neki mediji pisali o stvaranju „atmosfere pogroma”. U takvoj atmosferi pokušano je i paljenje marokanskog konzulata, a u malom gradu Udenu spaljena je islamska osnovna škola. Zločinci su pre toga po zgradi ispisali slogane „Počivaj u miru, Teo” i „Bela snaga” (ime neonacističke organizacije koja se zalaže za prevlast bele rase u svetu). Kasnije se ispostavilo da su opštinske vlasti i policija u Udenu na sastanku pre napada odlučili da „nemaju dovoljno ljudi da muslimanskoj manjini obezbede bolju sigurnost”.
Kao ishod ove crne serije (koja se u samo nešto manjoj meri nastavlja i danas) Holanđani – koji su važili za otvorenu i trpeljivu naciju – postali su narod čija gotovo polovina kaže da se nada da su muslimani shvatili da više nisu dobrodošli.
-----------------------------------------------------------
Džihad u Holandiji
Da u Holandiji ima džihadista trebalo je da dokaže sudski proces protiv takozvane „Hofstadske grupe”, nekoliko mladih holandskih državljana marokanskog porekla.
Njihov vođa bio je Muhamed Bujeri, ubica Tea van Goga, a grupa se okupljala u njegovoj kući u zapadnom delu Amsterdama.
Posle brutalnog ubistva Van Goga, uhapšeno je trinaest Bujerijevih prijatelja, koji su po optužnici bili pripadnici terorističke mreže.
Oni su u martu 2006. osuđeni na višegodišnje kazne zatvora, ali je apelacioni sud pre dva meseca odbacio prvostepenu presudu i oslobodio mnoge od okrivljenih.
O ovom procesu knjigu pod nazivom „Džihad u Holandiji” napisao je Emerson Vermat.
-----------------------------------------------------------
Kuran kao „Majn kampf”
Ovih dana glavna tema u Holandiji je film političara Gerta Vildersa, poslanika i vođe Partije za slobodu, koji Kuran izjednačava sa „Majn kampfom”, a proroka Muhameda sa Hitlerom. Vildersovo kratko ostvarenje (traje manje od petnaest minuta) odbile su da prikažu sve holandske televizije, a američka firma na čijem je serveru trebalo da bude okačena internet stranica sa filmom odlučila je da je „privremeno ukine”. „Ako treba, lično ću da delim diskove na Damu”, poručio je na kraju Vilders, govoreći o glavnom trgu u Amsterdamu.
„Fitna”, kako se zove ovo delo – po arapskoj reči za smutnju ili nemir – treba po objašnjenju autora „da dokaže da su islam i Kuran deo fašističke ideologije koja želi da ubije sve ono za šta se mi u modernoj zapadnoj demokratiji zalažemo”. Muhamed Rabaje, predsednik Holandsko-marokanskog saveta, kaže da je Vilders „pomalo lud, jer se bori protiv nekoga ko je živeo u šestom veku, a ne u naše vreme”, dok su vlade Irana i Sirije zatražile od vlade u Hagu da ne dozvoli prikazivanje ovog filma. U Avganistanu su početkom meseca na protestu spaljene holandske zastave i zatraženo povlačenje vojnika iz ove zemlje, što je navelo i generalnog sekretara NATO-a Japa de Hop Shefera (bivšeg ministra spoljnih poslova Holandije) da kaže da 1.500 pripadnika oružanih snaga Holandije može biti ugroženo. „Ljudi širom sveta, uključujući i članove Bušove administracije, pitaju me za taj film”, rekao je Shefer. Na drugoj strani, holandska vlada već je upozorila opštine da budu spremne da se suoče s nemirima ako i kada film bude prikazan.
Još od 2004. godine, kad je ubijen reditelj Teo van Gog, Gert Vilders živi pod pojačanim obezbeđenjem na nepoznatoj lokaciji.
Vladimir Radomirović
[objavljeno: 26/03/2008]
