Izvor: Medijski istraživački centar, 02.Maj.2012, 12:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rasprodaja siromaštva

Piše Vesna Petrović
Na buvljaku prodavci nude staru robu, ali veruju da sve ima svoje kupce. Prodaje se sve, od bojlera i bubnjeva za veš mašine,starih pisaćih mašina i alata do odeće i markiranih patika koje je prekrila prašina i to po 10 do 20 puta nižim cenama. Od subote do subote prodavci zarade za hleb,mleko i malo zeleniša, a kupci uštede na odeći i obići za struju ili komunalije.
Jefina roba, jeftina roba! Jefta prodaje !Sve ima kod Jefte,odjekuje bivljakom >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar << reklama kojom Jefta reklamira samog sebe.Subota je. Ceo Niš je subotom na buvljaku koji je nekada bio smeštem na pologonu za vožnju, a sada se raširio duž ulice koja vodi porod zida niške Tvrđave. Roba je izložena na betonu i trotoaru. Kod jednog prodavca može da se kupi sve. Uglavnom su to stvari koje više nikome nisu potrebne, ali oni koji dolaze na buvljak veruju da će baš tu pronaći ono što im je potrebno. Vlasnici starudije kažu da je dobro i njima i kupcima.Jednom rečju,tu na buvljaku, na ciradi razapetoj na betonu, razmenjuje se siromaštvo.Malo kvalitetniju robu prodavci hvale i dižu joj cenu.Neće da je prodaju u bescenje.Kupci ne pristaju na “prvu loptu”.Cenjkaju se.Svakih pokret ruke koji nagoveštava da će uzeti komad da bude vraćen na mesto, spušta cenu za 50 dinara.
Najtaženija je polovna odeća. Tu se najviše kupaca zadržava. Sve izgleda neuredno ali kada se opera, opegla, malo dotera ” ko iz butika je”. Za dobru kupovinu na buvljaku potrebno je strpljenje. I kačket. Vreme postaje relativno na ovom prostoru pa kada upuče “zvezda” jedina zaštita je kapa.Pored odeće dosta se kupuje i obuća. Iskusno oko lako otkrije “markirane” patike.Kada se započne kupovina kao da počinje partija pokera.Osobe sa obe strane razapete cirade su skamenjena lica. Dovoljno je samo da kupcu zasvetlucka oko pa da prodavac ne pristine na cenkanje i ne odustane od početne cene.
     -Sve zavisi od upornosti –kaže Nišlijka Ljiljana P. koja svake subote obilazi buvljak. –Tragam za patikama. Tražim “starke”. Do sada ih nije bilo.Valjda će mi se sada posrećiti.Tamo gore ima jedan par ali su crne.Dolaze u obzir i porculanske figirice ali isključivo talijanske. Lako se prepoznaju.
Iz sličnih razloga je na buvljaku u Marija T.
     -Suprug ne radi,ja sam na minimalcu, a u kući imamo još dvoje dece –priča ona.-Ovo je način da se bar malo uštedi. Umesto 1.000 dinara,espadrille,patike ili sandale ovde platim deset puta manje. I ostalu robu ponekad kupim ovde.Sapun,čarape ili neku torbu. Mogu da se pronađu torbe od kože za male pare. Kući ih samo malo više doteramo. I ja prodajem.Pokupim od prijateljica stare stvari. Novac se samo prebaci iz ruke u ruku.
Tik pored ove Nišlijke počinje cenjkannje. ”Koliko za ove espadrille”-pita žena i drži u rukama jednu od njih. Druga je u džaku. Tako se prodavci čuvaju od krađa.Baš kao u partiji pokera. Ovde niko nikome ne veruje. “Te, 400 ”-odgovara prodavac. “Ma daj, skupo ti je to”-nezainteresovano odvraća žena i polazi da spusti espadrilu”. “ Ma daj za 300” –brzo reaguje prodavac.Ruka žene se i dalje spušta. ”Može 200?” Žena ne pristaje i tek što cipela nije dodirnula ciradu prodavac licitira dalje: “Evo, za 200.Nove su.Pogledaj nisu kineske. Iz Austrije su,života mi. Pa tamo sam ih za više kupio”. Nije dovoljno unedljivo za kupca. “Daj 100!”. Pada dogovor.
Tako je iznad svake cirade. A na njima stare slavine iz kupatila, tuš baterije, lavaboi, utikači, prekidači, lampe, sijalice, stone lampe sa i bez abažura.Starudija na sve strane. Sve što je nakada bilo po podrumima sada je na buvljaku.Tu su zarđali rešoi, stari tanjiri, džezve za kafu, ramovi za slike. Najviše je onih u kojima su nekada naše bake čuvale svoje goblene na kojima su zaradile poveću dioptriju.Poslužavnici, šoljice za kafu, posude za šećer, noževi,čaše, flaše. Najviše pažnje zaokipljaju mesingani ukrasi, ali oni brzo nađu kupce.I alat je tražen.Vojnička oprema je “šik”. Maskirne unoforme, cipele, futrole za dvoglede,šlemovi.
     -Sve je to bilo po podrumima i tavanima –kaže vlasnik mesinganig predmeta. –Nekome nije trebalo,a meni je dobro došlo. Prodaje se.Malo se očisti i ko novo je.Neke od njih sam našao i izbačene pored kuća. Šta da radim sa tim. Pokupio sam i sada prodajem.Očistiš garažu i zaradiš koji dinar.Ne može čovek ni da radi pošteno negde sve i da hoće. Nema posla, a deca traže da jedu. Od ovoga ne može da se živi, ali se zaradi od subote do subote.
Među prodavcima na buvljaku vlada verovanje da će ono što njima ne treba nekome baš biti potrebno. Kažu da svaka roba ima svoga kupca. Pa čak i one stare,prvljave, poluzarđale, pokidane narukvice i ogrlice. Za njih se posebno interesuju mlade Nišlijke.
     -Dođem ovde pokupujem sve ove sitnice, onda kući očistim, operem, svaki deo odvojim i od toga radim nove komade nakita koje prodam za dobar novac –kaže jedna mlada Nišlijka.-Naleti se ovde i na ćilibar, poludrage kamenčiće, dobro obrađeno staklo.Kako sam student svaki dinar koji ovako uložim višestruko se isplati. Dođe kao džeparac.
Ponekad ono što se kupi i ne radi, ali je to je rizik kupovine na buvljaku u Nišu, mestu gde se sreću ljudi koji ne rade ili rade ali su plate tako male da od njih ne može da se prehrani porodica i normalnije živi. Ista priča važi i za sve koji se tu sreću bilo da su sa one ili ove strane razapete cirade.
     -Deca mi brane da dolazim – kaže strija Nišlijka koja, između ostalog prodaje i heklane stavri. –Ja,ipak dolazim.Imam puno ovih stvari, i goblena ima dosta. Deca to poskidala,vuče se po kući, sada to nije u modi, a ja velim da prodam da bude neke koristi.
Mladi dolaze po  stripove. I dalje je najtraženiji  Alan Ford. Strip koji je obeležio nekoliko generacija mladih koji su živeli u staroj Jugi. Oni na buvljak dolaze po svoju nostalgiju, a deca da vide šta su to njihovi roditelji čitali. Nostalgija je skupa žale se stariji. Alan Ford onaj među prvima dok je Bunker bio živ su najbolji.Izdavali su Hrvati. Prodavci su to “namirisali” pa ne dozvoljavaju da im kupci obaraju cenu. Za pet brojeva ovog stripa prodavci traže 150 dinara.Prodaju se i sabrana dela Josipa Broza Tita, a koji metar dalje i Edvarda Kardelja. Nekome će još zatrebati i “Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita”. Slučajno ili ne,  na svakom koraku na buvljaku u Nišu mogu da se pronađu knjige i brošure iz socijalističkog perioda. Lenjinova dela „Dva koraka naprijed dva koraka nazad“ i „Šta da se radi“.
Pre nego proda knjigu prodavac je prelista.Za svaki slučaj. Kaže da se ne bi posla kajao jer se njemu desilo da je kupio knjigu i u njoj pronašao stare marke čija je vrednsot bila “baš dobra”. Nekome se, eto i posreći, ponekada.Ali na buvljaku u Nišu nema baš puno starih,vrednih stvari. Onih koje bi bile antikviteti.
A da na buvljaku sve ima svog kupca odavno su se svi uverili. Kome će trebati porodične slike neke sasvim obične niške porodice urađene davnih šezdesetih godina u crno beloj tehnici, nikome nije jasno. Ni njihovom vlasniku koji ih prodaje, a koji ih je negde pronašao. Ovde je I prošlost na prodaju, a prodavaci veruje da negde u ovom gradu gde 35.000 ljudi ne radi postoji kupac i za crno bele fotografije.
Na buvljaku siromaštvo, ali kažu svi pošteno.

Nastavak na Medijski istraživački centar...