Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neravnoteža straha
Velika izlaznost birača u prvom krugu predsedničkih izbora iznenadila je (i obrukala) političke analitičare. Niko im nije skrenuo pažnju na to da se izlaznost i rezultati izbora mogu lakše predvideti na osnovu statističkih istraživanja, nego na osnovu „razmišljanja” i (propagandnih) narudžbi iz stranačkih štabova. Pokazalo se da su biračima u Srbiji ovi izbori važni bez obzira na to kolika je stvarna moć predsednika republike. Više nego prethodnih godina, građani žele >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se izjasne, jer osećaju da postoji mogućnost da biraju i veruju da svetom više ne vlada jedna i samo jedna neprikosnovena sila.
Dilemu Istok ili Zapad u Srbiji mnogi prikazuju kao veštačku dilemu. Ako se uzme u obzir činjenica da je i na istoku i na zapadu formiran isti, kapitalistički privredni poredak, ta dilema je na prvi pogled besmislena. Ipak, iako su interesi ruskog i evroatlantskog kapitala identični (kapital uvek ima logiku oplodnje i rasta), oni nisu uvek i saglasni. Naprotiv. Tačke na kojima se ti interesi sukobljavaju danas se već lako mogu prepoznati, kao što se može prepoznati i široko područje ekonomske razmene i saradnje, na kojem su interesi ovih kapitala usaglašeni u visokom stepenu.
Sa evroatlantskim prijateljima postoji ozbiljno razmimoilaženje zbog Kosova i Metohije. Ne radi se ovde o tome da li je Srbija srećnija sa Kosovom ili bez njega, nego o tome s kolikim stepenom samopoštovanja, suvereniteta i integriteta Srbija stupa u političke i ekonomske odnose sa drugim državama. Ako se u ovom pitanju Srbija prikloni sili i „zakonu topuza”, ona će morati da se sa tom logikom miri i u svim drugim (budućim) slučajevima, što će ozbiljno potkopati njene ekonomske interese, pa i njenu privrednu budućnost. Naši se politički lideri opravdano bore za poštovanje međunarodnog pravnog poretka, suprotstavljajući se vladavini sile u međunarodnim odnosima. Kamo sreće da se sa istim žarom i na unutrašnjem planu bore za poštovanje zakona i prava, umesto što sprovode samovolju partijskih moćnika i „pravo jačeg zuba”, uz permanentno razvlačenje u tumačenju ustava i zakona.
Paradoksalno je (i žalosno) što zagovornici demokratskog (evroatlantskog) puta moraju u izbornoj kampanji, naročito pred drugi krug, da se oslone na zastrašivanje. Šta će se dogoditi ako se birači ne izjasne za zagovornika evroatlantskih integracija? Ne isključuje se mogućnost da Srbija bude ekonomski izolovana, a neki agitatori čin neposlušnosti i nepokoravanja biračkog tela volji moćne i sjajno naoružane međunarodne sile licemerno nazivaju „aktom samoizolacije”. Ne verujem da u modernoj Evropi postoji narod koji bi bio imun na ovakvu vrstu zastrašivanja, posebno ako se zna da u ostvarivanju svojih pretnji Zapad baš nema mnogo obzira. A po mišljenju mnogih, takav strah bi (uz malu pomoć prijatelja iz Cesida) bio sasvim dovoljan za pobedu kandidata – zagovornika evroatlantskih integracija.
Primetićemo da su oni koji sebe rado nazivaju gospodarima sveta (globalni lideri) odložili odluku o priznavanju nezavisnosti i slanju evropske misije na Kosovo za „posle predsedničkih izbora”. Inteligenciju birača vređa poruka „Glasajte, onda ćemo vam reći šta smo odlučili (valjda to i sami znate!)”. Od birača u Srbiji traži se da, pored straha, koji je prisutan i prirodan, pokažu i veliku dozu lakovernosti.
S druge strane, izvesno je da će pozivi biračima da budu hrabri (i samopoštovanje) imati snažan odjek u javnim anketama, ali pitanje je kako će građani razmišljati u glasačkom boksu, istinski zastrašeni mogućnostima političke i ekonomske izolacije, koju uvek prate nestašice i oskudice. Možda bi zastrašivanje sa Istoka (pretnje redukcijom ili blokadom isporuka energenata i sl.) imalo jači uticaj na „objektivnost” biračkog tela? Tada bi birač u boksu mogao da blistavu svetlost odlično snabdevenih šoping molova uporedi s ledenim radijatorima, kao njihovom cenom. Srećom, takve pretnje ne postoje ni u nagoveštajima. Stvorena je neravnoteža straha, u kojoj lakše može da pobedi zagovornik evroatlantskih integracija.
Sa stanovišta programa ekonomskog razvoja gotovo da ne postoje bitne razlike među strankama u Srbiji. Nema stranke koja bi državnoj intervenciji suprotstavila jačanje istinskih ekonomskih sloboda. Neke partije se zalažu za aktiviranje evroatlantskih (pristupnih i drugih) fondova, druge su za uvećanje i preraspodelu postojećeg budžetskog kolača. Dominaciju politike nad privredom i ogromnu ulogu države u ekonomskom životu, bojim se, nijedna partija ne osporava. Stranke se bave pronalaženjem novih ideja o državnoj intervenciji (osnivanje agencija, komisija, kancelarija, komiteta, investicionih institucija, odbora...). Partije se ponose snažnim i lukavim liderima, koji ne mare mnogo za sprovođenje zakona i pravnih normi, ali su delotvorni, beskompromisni i obiluju liderskim sposobnostima (da usreće sve oko sebe, a da svoje bližnje „ispoštuju”).
Profesor na Univerzitetu „Braća Karić”
Danijel Cvjetićanin
[objavljeno: 26/01/2008]
