Izvor: Politika, 28.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučnici na ocenjivanju
Pogrešno je misliti da državni činovnici, kada jedanput zasednu u svoje fotelje, proizvode štetu radeći samo u korist svoga džepa. Ne, takvi su čak manje opasni. Opasniji su oni drugi, koji svoj posao obavljaju prilježno i kreativno, sa žarom - ali nestručno. Njihove se greške plaćaju višedecenijskim zastojima u razvoju, upropašćenim generacijama i strateškim resursima. Setimo se samo Šuvarove reforme školstva.
Tema ovog teksta je iznenadna pojava čudne "kreativnosti" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Ministarstvu za nauku. Naime, od pre dve godine Ministarstvo ocenjuje rad naučnika. Rezultati naučnog rada su publikacije u naučnim časopisima, a ocena je merilo uspešnosti rada. Plata naučnika zavisi od dobijene ocene. Ocene se kreću u rasponu od A1, koja donosi pristojnu platu, do B5 - kada plate nema. Ovde ćemo razmotriti kako ta ideja, ishitreno sprovedena u delo, neumitno urušava srpsku nauku na duže staze.
Velika mana uvedenog načina ocenjivanja, koja je proizvela snažan osećaj nepravde, vidi se iz priložene tabele. Naime, uslovi koje treba zadovoljiti za istu ocenu se znatno razlikuju u zavisnosti od naučne oblasti. Na primer, istraživač u oblasti fizike mora da objavi bar dva puta više naučnih radova od svog kolege iz oblasti astronomije i geo-nauka da bi zaslužio istu platu. Situacija postaje komična ako se uoči šta za najbolju ocenu A1 treba da uradi istraživač iz oblasti društvenih nauka. Da li je zaista deset puta teže uraditi i objaviti naučni rad iz psihologije, nego naučni rad iz fizike? Jedna u suštini pozitivna ideja - nagraditi rad, a kazniti nerad, razdvojiti žito od kukolja, pretvara se tako u svoju suprotnost.
Pored ove, psihološke, postoji još sijaset pravnih nedostataka koje uvedeni način ocenjivanja dovode u sukob sa Zakonom, jer implicitno sadrži mogućnost diskriminacije istraživača po više osnova. Razmotrimo nekoliko primera.
Jasno je, na primer, da uspešnost istraživača presudno zavisi od opremljenosti naučne laboratorije u kojoj radi. Raspoređivanjem kapitalne opreme, rukovodeći se pretežno partijskom podobnošću rukovodilaca laboratorija, samo Ministarstvo je stvaralo neravnopravne uslove za istraživački rad. A onda - proglasilo početak trke.
Poređenje sa sprinterskom trkom deluje ovde veoma ubedljivo. Opisana situacija je slična onoj, kada ste prinuđeni da u trci na 100 metara protivniku date prednost od 90 metara, a zatim još budete kažnjeni jer ste stigli posle njega. Postavlja se pitanje: treba li neko da bude kažnjen zato što se u određenom trenutku, sticajem okolnosti, obreo u slabo opremljenoj laboratoriji u kojoj ni nobelovac ne bi postigao više?
Uspešnost jednog istraživača zavisi i od njegovog zdravlja, fizičkog i mentalnog. Zamislimo situaciju gde istraživač, usred svoje uspešne naučne karijere, na bilo koji način stekne hendikep; povredi se, na primer, ili dobije autistično dete koje zahteva posebnu negu. Treba li da bude najuren iz nauke jer ne može da trči trku koja mu je nametnuta? Ovaj aspekt diskriminacije hendikepiranih bio je predočen i prethodnom ministru, dr Aleksandru Popoviću, i sadašnjoj ministarki, dr Ani Pešikan, uz predlog da se ovoj malobrojnoj populaciji istraživača (1-2 odsto) makar malo ublaže nametnuti surovi uslovi. U oba slučaja komentar je bio do u reč identičan: "Ne, ne možemo se baviti još i time. Pa, znate već kakav smo narod. Masa njih bi to odmah pokušala da zloupotrebi." Neko bi pomislio da ministri govore o prevarantima i secikesama, a ne o istraživačima i naučnicima.
U nauci, domaćoj i svetskoj, odavno je ustanovljen jedan drugačiji, prirodniji, način vrednovanja istraživačkog rada. Usavršavajući se u radu, jedan naučnik napreduje na lestvici - od zvanja istraživača-saradnika (asistent), do naučnog savetnika (redovni profesor). Više mesto u toj hijerarhiji znači, pre svega, veći ugled, veći minuli rad i iskustvo, a dobra praksa, poznata u celom svetu, jeste da stečeni ugled nađe odraza i u onom trivijalnom, materijalnom, aspektu naučnikovog bitisanja. Način ocenjivanja koji je Ministarstvo za nauku preko noći uvelo, poništio je ovaj tradicionalni način vrednovanja naučnog rada. Odjednom je postalo moguće da uvaženi naučni savetnik, doajen nauke velikog iskustva (ali u poodmaklom životnom dobu, ne baš preterano oran za podvige), bude ponižen platom koja je niža od početničke.
Na jednom engleskom univerzitetu prepričava se sledeća anegdota: Pitanje: Koji je drugi jezik na odseku za matematiku? Odgovor: Engleski. Prvi jezik je, naravno, ruski.
Srbija je siromašna zemlja i nikada sebi neće moći da dozvoli luksuz da uvozi pametne Ruse, Kineze, Induse i Pakistance da za njene potrebe vrše istraživanja i drže poslediplomsku nastavu, onako kako to rade bogati Amerikanci i Englezi. Zato je primarni zadatak Ministarstva za nauku da našu malobrojnu populaciju istraživača ne satre trapavo se njome igrajući.
Viši naučni saradnik Instituta za fiziku
[objavljeno: ]
