Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 18.Maj.2019, 15:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Neopevano područje
O Banatu, kao o mrtvima, sve najlepše: nema boljeg černozema (dobro, osim bačkog i ukrajinskog), ljudi su, uz ponekog skota, koji samim tim i nije pravi Banaćanin, svi do jednog naravni, da, tako se kaže, kad narav smatramo dobrom, ista se reč koristi i za konje, samo što se o konju, ako nije naravan kaže da je ćudljiv (ćud mu je loša), a ako čovek nije naravan, ondak je uljav, zadrljen.
U Banatu kiselo testo narasta više nego drugde, dim od banatskih ograzina i fašina >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << prija sušenom mesu i kobasicama više nego dimovi drugde, pudari dok zalazi sunce vezivu metle kojima će sokak i avlija biti čišćeni svakog bogovetnog jutra, kad će se čuti kako vedra udaradu o osek bunara, neko već poji marvu, drugi zaliva bašticu gde će za Uskrs deca naći kupovna jajca, raznobojne bombone dobre za oštetiti zubnu gleđ, tako čovečanstvo vidi Banat, toj reklami i sam možda doprinosim, a mogao bi se Banat videti i kao jedna velika psovačnica, gde se neknjiževno i nebogougodno izražava i staro i mlado, od malenog Kuke, koji još nejde nogom, a uveliko psuje sa pokrovca na kojem sedi ispredkuće, pa do najstarijih i najpoštovanijih svekrova i dedateča.
Psovke nauka deli na one upućene sagovorniku, i na psovke posvećene onima koji nisu u dometu psovačevog glasa: to mogu biti isto ljudi, psovani u odsustvu, ali i prirodne pojave, nebeska tela, sam Svevišnji ili njegov jedinac, ne zna se koliko je brisa otvoreno jer je neko nekome pcovo mater, pioniri maleni koji odrastaju u takvom jezičkom području naravno da pamte ono što sa besom koji daleko nadilazi svoj uzrok izgovaraju odrasli. Nije ti kao detetu baš ni pravo da kad ideš iz škole govoriš “ljubimruke” nekome koga si video kako muštra i tuče konje, pcujući i zapcivajući.
O nekom istaknutom psovaču žene bi kazale da taj i taj “pcuje, pa zapciva”, ovo poslednje oznaka je za jezičke orgije, a to je kad se pređe granica i kad ono što je bilo sredstvo (da se iskaže gnev, nemoć i sl.) postaje samo predmetom perverzne uživancije; orgijanje nije rezervisano samo za razvrat, orgijanje imamo i u muzici, kad neko zloupotrebljava ritenuto, na primer, kad se zaboravi i nikako da nastavi pesmu, nego se u tom usporenju valja kao svinjče kad nađe toplu kaljugu, ili kad neki pevač drži jedan visoki ton do iznemoglosti, dakle, isto kao i u umetnosti, i u psovaštvu je bilo ljudi koji su imali meru i onih koji bi zabrazdili u zapcivanje; psovači su mahom koristili gotove obrasce, nasleđene od naših starih, ali je bilo i inovatora, ljudi koji su se prvi dosetili da opsuju nešto što nikad dotad, barem u tome srezu, nije bilo opsovano.
Jednom čobanu, dajmo mu kodno ime Žikela, jedna ista psovka pokrivala je sve situacije u kojima se poseže za draguljima iz psovačke riznice. Šta god da ga je izvelo iz takta, Žikela bi, za sebe, ali i dovoljno glasno, rekao: “…bo te onaj…” Okružen ovcama, pulinom i magarcem, ponovljao je svoju mantru, svaki put isto, u trećem licu koje ne zna se nikad ko je. Jedne se večeri njegov šegrt, bojtar, odvažio da pita: “Jel Baca, a ko ti je to – Onaj?!” - “Kogod oćeš! Možeš da bideš i ti!”
Moj baba nije kao mehaničar dostigao svog samoukog, ali ljubopitljivog i mehaničarski ambicioznog oca, nisam ni ja, što će reći da kao loza majstorski padamo sve niže: zove Ljubu Velimirovog da mu otkloni kvar na crvenom zetoru koji je je odmenio neodmenjive Olgu i Sojku, i kad Ljuba već počne nešto da odvrće, jer je uspostavio dijagonozu, vlasnik pita, uzgred, kao da je lično opravio stotine traktora: “Da nije taložna čašica?!” Jedno poslepodne čujem da svojeručno udara čekićem sve jače po nekoj štangli koja se ne da: “…bo te… Čeh!!!...” Zaustio sam da kažem kako nije češki proleter kriv, ni konstruktor, pre će biti da se to drukčije opravlja, ali znam šta bih mogao čuti: “Jesi ti zastupnik ‘Zetora’ za Vojvodinu?! Šta im držiš stranu!?”, pa sam u sebi brže-bolje dovršio nevođeni razgovor: “Dobro, Čeh je kriv… dobro si mu reko!”
Da, već tada sam gradio temelj svog budućeg pristupa ljudima: u sebi im očitam bukvicu, unapred, svestrano ih ukorim, ili prosvetlim, a onda kad se suočim sa njima ne kažem ništa, ili kažem nešto što neizgovorenoj vakeli nije ni do kolena.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
