Izvor: Politika, 13.Nov.2014, 17:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kesten u Kini
Posle trinaestočasovnog leta, više od pet promenjenih vremenskih zona, i mislima koje se uspavano meškolje u udobnom krevetu velikog severno Američkog grada koji sam napustila, slećem u mesto na jugu Kine čije ime ni ne umem da igovorim. „Guangcu, Guangžou, Guangžu… „ pokušavam da pročitam sa izgužvane bording karte, ali odustajem.
Ovde nije kraj mog puta, i posle nekoliko sati, nastavljamo let za Vuhan. Glavni grad provincije Hubei, poznat po brojnim univerzitetima i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prelepom trešnjinom cvetu prenetom iz Japana, ali još poznatiji kao jedan od tri Kineske furune zbog svojih nesnosnih vrućina, čijim se ulicama haotično sudara 11 miliona ljudi, moje je prebivalište u narednih deset meseci.
Iz devetogodišnjeg luksuznog ali i ustajalog severno Američkog života, preselila sam se u Kinu, iz mnogo razloga. Jedan od njih bila je i moja fascinacija prema dalekom Istoku, i želja da ovde dođem.
I tako valjda, kao i uvek, kada ostvarite neki luckasti san koji u vama živi već neko vreme, u vama se izmeša sreća i zbunjenost, strah i hrabrost, želja da ostanete i nagon da se spakujete i vratite u isti onaj kutak iz kojeg ste jedva čekali da odete pre samo nekoliko nedelja. Svi ovi i još mnogi „simptomi” nesvakidašnjih životnih odluka, sevali su kroz mene, skoro svakodnevno u nedeljama pred put.
Dok sam ispunjavala formulare za Kinesku vizu, preplavljene hijeroglifima koje ne razumem, plaćala oko 400 evra za vakcinu protiv Japanskog encefalitisa koji preti da se prenese preko ujeda komarca, kupovala 3 para novih cipela jer je teško naći bilo šta preko broja 36, i manično pakovala nekoliko kilograma mocarele u već pretrpane kofere, pitala sam se prosto, i najiskrenije – šta ja to zapravo radim.
Na aerodromu u Vuhanu, dočekuje nas direktor Kanadske internacionalne škole u kojoj sam se zaposlila kao učiteljica engleskog.
Nas dvadesetoro, sa šarenim koferima, još šarenijim životnim pričama i skrivenom lepezom očekivanja, smeštaju u autobus koji će nas odvesti do kampusa škole na drugom kraju grada. Dok posmatram deliće svog novog okruženja u sitnim satima izmaglice sparne avgustovske noći, primećujem, sada svuda oko sebe, iste one hijeroglife sa papira za vizu, autobus koji pomalo podseća na onaj iz „Ko to tamo peva” i vozača koji nervozno sedi za volanom, žutim zubima steže cigaretu u ustima i ubrzo potom preglasno izbacuje pljuvačku.
Dok ulazimo u drugi sat vožnje preko mostova i reke Jangce, oko sebe vidim samo nepreglednost osvetljenu po kojom neonskom svetlošću koja dopire sa crvenih i žutih hijeroglifa okačenim po fasadama zgrada. Shvatam da sam bez obzira na pripreme, stigla potpuno nespremna. Ovde me je čekao potpuno novi svet, i spremna ili nespremna, avantura je već uveliko počela!
Dani se smenjuju , umotani u kapljice znoja koji prolivam svakodnevno, usled stoprocentne vlažnosti vazduha. Po prvi put u životu, doručkujem štapićima i to nudle, prelivene sosom od susama - tradicionalno jelo Wuhana. Ubrzo saznajem da kineski ima 4 vrsta samoglasnih tonova čiji pogrešan izgovor menja značenje reči. Tako pokušavam da ih nespretno vežbam dok se ujutru javljam čuvaru na ulazu u školu i vičem „Nǐ hǎo!” što znači zdravo.
Prve vožnje taksijem bile su gore nego kada sam prvi put uzjahala konja u četvrtoj godini gimnazije na ranču jedne porodice u Americi. Korišćenje trube kao rekreativnog sporta, uletanje u makaze između kamiona i mopeda, i nepoštovanje semafora još se nekako i da preživeti. Ovo sve - pod uslovom da uopšte uspete da uđete u taksi i sporazumete se sa, obično besnim vozačem.
Prvih nekoliko nedelja sam im mahala, ne bi li ih zaustavila, a oni mi samo mahali nazad. Tako namahana, ali ponajviše iznervirana, shvatim da koristim pogrešan pokret za zaustavljanje taksija. Pošto sam savladala novu tehniku pokreta rukom na dole – došao je pravi izazov – ući u vozilo.
Dok mu kroz prozor, na raspalom kineskom objašnjavam kuda da ide, obično se iznervira, jer me ne razume. I dok po deseti put pokušavam da izgovorim ime škole „fung je šue šao” on je već pritisnuo gas.
Sa sledećim koji se zaustavi primenjujem lakšu tehniku i umesto imena škole, govorim ime ulice „minzu da dao” dok vadim ceduljicu iz novčanika gde je hijeroglifima ispisana adresa.
Posle 3-4 neuspela pokušaja, znamo da moramo uzeti „crni taksi” – divljaka koji napalaćuje oko 300 kineskih juana - oko 35 evra. Pristajemo na cenu ne bi li ušli, ali tokom prvih nekoliko minuta vožnje primenjuje se obavezna tehnika spuštanja cene - otvaranje vrata dok je vozilo u pokretu. Tako uspevamo da se prevezemo do kuće za samo 150.
I tako, posle još jednog proživljenog i preživljenog dana svoje kineske avanture, od uličnog prodavca kupujem fišek prepun pečenog kestena. Dok ga grickam na putu do stana u distriktu Vučang, a oko mene trče deca razrezanih pantalona i proliva se more ljudi sa kojima ne umem da se sporazumem, sećam se jeseni na Kalemegdanu i kestena koji mi je kupovao deda.
Ponekad je potrebno samo tako malo da biste stigli kući, čak i kada ste tako daleko.
Ana Seničić, Vučang, Kina
objavljeno: 13.11.2014.
