Izvor: Politika, 21.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Indulgencije za nezavisnost
Teza da cilj opravdava sredstvo predstavlja ugaoni kamen politike crnogorske vlasti još od 1997/98. godine i sumnjive Đukanovićeve pobede na tadašnjim predsedničkim izborima. Podsećanja radi, u Podgorici su birališta te noći radila poput dragstora, glasalo se do ranih jutarnjih sati, a do tada poslovično neažurni republički MUP odjednom je proradio punom parom učinivši da vreme između podnošenja zahteva za novom ličnom kartom i izdavanja iste ne bude duže od petnaest minuta. Članovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbornih komisija širom Crne Gore odjednom su se našli u čudu budući da su bili svedoci jedinstvenog fenomena da jedna te ista osoba glasa na različitim glasačkim mestima.
Međunarodna zajednica je progledala kroz prste ovim izbornim "inovacijama" jer je u Đukanoviću prepoznala glavnog oponenta Miloševićevom režimu. Na taj način, crnogorska vladajuća elita dobila je međunarodni blagoslov za svoje buduće "demokratske" eksperimente. Različita sredstva su od tog vremena bila upotrebljavana za postizanje krajnjeg cilja - opstanka na vlasti iste garniture ljudi. Glasači su pridobijani i u zavisnosti od socijalnog položaja u kojem su se trenutno nalazili. Od džakova brašna, preko obećanog zaposlenja (ili uskraćivanja zaposlenja), pa sve do otvorenih novčanih aranžmana. Nije to, međutim, bio pokazatelj dovitljivosti same vlasti i njenih mehanizama koliko očajnog socijalnog položaja stanovništva dovedenog, u bukvalnom ili prenesenom smislu, do prosjačkog štapa. A tome je dobrim delom kumovalo pogrešno transformisanje poluvekovne realsocijalističke politike na jugoslovenskim prostorima - u celini.
I tako - od izbora do izbora. Značajan deo novca poreskih obveznika trošen je, između ostalog, na razne vidove kupovine naklonosti glasača koji su se iz ovog ili onog razloga kolebali. Za veću zemlju od Crne Gore hiljadu-dve hiljade glasova ne predstavlja kritičnu masu koja odlučuje izbore, ali za ovu republiku to je brojka koja može da predstavlja odlučujući teg na vagi. No, potrebno je naglasiti da je crnogorska vlast nastojala da navedene zakulisne radnje u potpunosti relativizuje, svodeći ih ili na "teoriju zavere" ili na viceve prepričavane po kafanama. Sve u cilju kreiranja "demokratskog" imidža u javnosti - uz svesrdnu pomoć privatizovanih medija.
U predreferendumskom periodu vladajuća elita je uporno radila na osvajanju opštenarodnih simpatija proizvodeći iluziju da sama finansira mnogobrojne javne radove (od kojih je najkrupnije ostvarenje tunel Sozina). Istinu da se radi o novcu poreskih obveznika - dakle građana, zatim o delu novca dobijenog od sumnjive privatizacije javne imovine, kao i o novcu koji je Evropska unija namenila za javne radove, režimski mediji nisu na odgovarajući način prenosili. Vlast je tako stvarala imidž dobrotvora koji radi u opštem interesu. Imidž je izgledao tako stvaran da ga ni eksplicitni snimci privole Mašana Buškovića da načini "prelom u mozgu" i glasa za nezavisnost, nisu doveli u pitanje. I umesto da ceo događaj doprinese tome da se konačno strgne nedemokratska obrazina s lica vladajuće elite, "slučaj Mašan" je počeo da liči na zabavnu predstavu koja je slatko nasmejala suprotstavljene crnogorske strane.
Nedavni zatvorski protesti u Spužu kraj Podgorice i u Bijelom Polju pokazali su, međutim, da nije samo Mašanu nuđeno da načini "prelom u mozgu". U periodu kada je bitka vođena za svaki suverenistički odnosno unionistički glas, crnogorskim zatvorenicima je, izgleda, ponuđeno smanjenje kazni za celih 25 procenata ukoliko glasaju za nezavisnost. Štrajk glađu koji su organizovali razočarani kažnjenici, budući da im u međuvremenu nezavisna država još uvek nije ispunila obećanje, prekinut je kada je stigla čvrsta garancija da će im kazne ipak biti smanjene. Ovaj apsurdni čin praštanja prestupništva u ime nacionalne lojalnosti, koji se može uporediti, recimo, s praksom prodaje indulgencija (oproštajnica grehova) u kasnom srednjem veku, biće, kako trenutno stoje stvari, stavljen na skupštinsko izglasavanje. I to, u formi zakona o amnestiji - kako bi obećanje bilo održano dok vladajuća koalicija još uvek drži parlamentarnu većinu. Tačnije, do novih izbora u septembru.
Boris Jašović
Sociolog
[objavljeno: 21.07.2006.]
