Izvor: Blic, 19.Feb.2010, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Državni praznik i balkanski odnosi
Srbija je 15. februara svečano obeležila svoj državni praznik - Sretenje, dan kada je 1804. podignut Prvi srpski ustanak protiv Otomanske imperije i dan kada je 1835. godine donet prvi srpski ustav, poznatiji kao Sretenjski ustav.
Slobodan Vučetić
Od Kosovske bitke 1389. godine, posle koje je srpski narod pao u viševekovno ropstvo, podizanje Prvog srpskog ustanka je, verovatno, najznačajniji politički događaj u njegovoj istoriji. Zato bi bilo logično da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glavna državna svečanost obeležavanja godišnjice Prvog srpskog ustanka, umesto u Narodnom pozorištu, održava u "rodnom mestu” novovekovne srpske države, to jest u Orašcu. Time se, naravno, ne dovodi u pitanje potreba održavanja svečane akademije ili državnog prijema dan uoči Sretenja, kao ni polaganje venca predsednika Republike na Spomenik neznanom junaku na Avali.
Izostanak glavne državne proslave godišnjice Prvog srpskog ustanka u samom Orašcu, mogao se razumeti u vreme SFRJ, SRJ, SCG, ali ne i posle 2006. godine kada je Srbija povratila svoju samostalnu državnost. Neko će na ovo reći da je u Orašcu na Sretenje održana državna svečanost. To je formalno tačno, ali ta svečanost nije bila na najvišem državnom nivou, kako jedino dolikuje. Naime, nije održana uz prisustvo predsednika Republike, Vlade i Narodne skupštine, odnosno najmanje jednog od njih. Bez toga, ovogodišnja svečanost u Orašcu, uz prisustvo crkvenih velikodostojnika, jednog ministra (vera) i princa Aleksandra Karađorđevića više je ličila na crkvenu ili dinastičku, nego na najvažniju državnu svetkovinu.
Zanimljivo je, takođe, da su povodom najvažnijeg državnog praznika Srbije na adresu njenog predsednika (prema medijima) stigle samo dve čestitke šefova stranih država - Francuske i SAD! Ali je izostala čestitka iz Moskve i Pekinga, iako je reč o dva "stuba” spoljne politike Srbije. Nažalost, nije stigla protokolarna čestitka ni iz jedne bivše "bratske” jugoslovenske republike, čak ni od "drugog oka u glavi” - Crne Gore!
Izostanak prigodnih prazničnih čestitki iz bivših jugorepublika rečit je pokazatelj njihovih loših međudržavnih odnosa sa Srbijom. Za Srbiju, koja u narednih godinu dana očekuje status kandidata za članstvo u EU, ovo pitanje sve više će dobijati na značaju, jer su dobri odnosi sa susednim državama jedan od uslova za priključenje EU. Slaba uteha je to što su za loše odnose sa Hrvatskom, BiH i Crnom Gorom, bar poslednjih godina, daleko više "zaslužna” njihova državna rukovodstva od srpskog. Primera radi, predsednik Srbije, Boris Tadić, poslednjih godina uputio je javne poruke pomirenja i izvinjenja povodom žrtava rata u BiH i Hrvatskoj. Takođe se snažno zalagao i zalaže za poštovanje Dejtonskog sporazuma i za očuvanje BiH, ali i prava Republike Srpske na osnovu istog sporazuma, uz izričito protivljenje referendumu o njenom izdvajanju iz BiH. Nasuprot tome, iz državnog vrha BiH, pre svega od strane člana njenog predsedništva, Harisa Silajdžića, dugo se vodi agresivna politička kampanja za reviziju Dejtonskog sporazuma, čiji je cilj uspostavljanje visokocentralizovane, unitarne BiH, odnosno faktičko ukidanje Republike Srpske.
Sa stanovišta ozdravljenja međudržavnih i međunacionalnih odnosa na prostoru bivše SFRJ, usvajanje u Narodnoj skupštini Srbije posebne rezolucije o osudi masovnog ratnog zločina u Srebrenici (uz rezoluciju o osudi i svih ostalih ratnih zločina), bilo bi veoma važan demokratski i humanistički akt Srbije kao države. On bi, verovatno, mogao da izazove slične akte BiH i Hrvatske, što bi ubrzalo normalizaciju njihovih odnosa sa Srbijom, kao i ukupni proces evrointegracije. Kad je reč o Hrvatskoj, sa mnogo više optimizma se može očekivati ubrzana normalizacija međudržavnih i drugih odnosa Srbije sa njom i rešavanje krupnih spornih pitanja. U tom pravcu idu i izjave novoizabranog predsednika Hrvatske, Ive Josipovića.
Istorijski je i politički paradoks, međutim, da se državni odnosi Srbije i Crne Gore verovatno nalaze na najnižoj tački od vremena dinastičkih sukoba oko pitanja ko je srpski Pijemont - Beograd ili Cetinje. Duboka kriza u tim odnosima započela je 1997. godine, za vreme Miloševićeve vladavine (što je bilo razumljivo), ali je nastavljena istom žestinom i posle 2000. godine. Istupanje Crne Gore iz SCG još je više produbilo tu krizu koja je dodatno i opasno podelila crnogorski (do komunističkog doba - srpski) narod na dve približno brojno jednake nacije: crnogorsku i srpsku, sa dve crkve i dva jezika! Na odnose Crne Gore i Srbije posebno bolno i negativno se odrazilo neočekivano crnogorsko priznanje nelegalno proglašene državne nezavisnosti srpske pokrajine Kosova, i to sutradan posle odluke Generalne skupštine OUN da se o legalnosti toga čina izjasni Međunarodni sud pravde. A zatim je i nedavno usledilo uspostavljanje diplomatskih odnosa Crne Gore sa Kosovom, što je dovelo do svođenja međudržavnih odnosa Srbije i Crne Gore na minimalni nivo. Čak dotle da crnogorske vlasti ovih dana faktički opstruišu saradnju sa srpskim vlastima, a time i sa Interpolom, u borbi protiv dobro im poznate međunarodne narko-mafije na čijem čelu je Pljevljak D. Šarić.
Da istorijski paradoks i ironija budu potpuni, dva dana posle državnog praznika Srbije, to jest 17. februara, nelegalne kosovske vlasti, u prisustvu nekoliko američkih senatora, proslavile su dvogodišnjicu takozvane državne nezavisnosti Kosova. Pre sledeće „godišnjice”, predstojeće pravno mišljenje Međunarodnog suda pravde trebalo bi da otvori put nastavku pregovora o statusu Kosova, uključujući i mogućnost njegove pravedne podele. Bez toga je teško zamisliti trajnu političku i bezbednosnu stabilizaciju Balkana, a time i Evrope.
