Izvor: Glas javnosti, 28.Apr.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Disaću na slobodi
Leka Rakun nije se obazirao na prozivke, ali je, ipak, odgovarao Lepencu.
- Ne seri, Džoni! Kao, spasiće me tih pola sata na vazduhu? Disaću kad budem izašao na slobodu. Šta mi znači da se prošetam između betonskih zidova? Vidim samo nebo... Ni ono nije kao kad si na slobodi. Sve je ovde drugačije. A meni je, brate, dosta šetnje! Ponekad mi je dosta svega. Nego, nemam kud. Sad je tako kako je. Šta ću ja sad? Da mi nije ove male i Dime... Jedva čekam da izađem da budem sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << njima.
Krupni Crnogorac Leka Rakun je - sobni. Tako momci u zatvoru nazivaju prvog među njima. On ih zastupa kod stražara, kod ljudi gde treba nešto reći. Došao iz Berana. Kažu, Rakuna je skupo koštalo druženje s jednim momkom. Zbog njega je ovde. I to dve godine. Nevin je, kaže, i baš se pita kako li će sud opravdati njegove dve godine bačene iza rešetaka.
Policija hapsi „samo nevine“
- Ma, da, svi ste tu nevini - brecnula se Olja na Uragana. - Da li je moguće da ova policija hapsi samo nevine ljude? Pa, ti policajci stvarno nisu normalni! Imaju li oni neka saznanja, ili tako, nasumice hapse?
JAK SI KOLIKO IZDRŽIŠ
Knjigu posvećujem onima sa kojima sam provodio teške trenutke braneći se humorom i veselim duhom. Jer, čovek je jak onoliko koliko može da izdrži.
Samo u retkim trenucima nismo bili slobodni. Tada je neko od nas plakao, neko je samo ćutao. Mislili smo na svoje najmilije. Ostatak vremena iza rešetaka provodili smo u samo nama poznatom svetu. I možda, za razliku od nekih, nama nije bilo tako loše. Jer, boravak u zatvoru, treba reći, samo je prolazna stanica.
