Izvor: Vesti-online.com, 24.Dec.2015, 07:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Boj za Srpsku

Namrgođen i sa tamnim oblacima preko čela, Mile Dodik je u Beogradu, (negdašnjoj) prestonici Srpstva stajao kao lav u kavezu. Da odbije poziv samozvanog Vođe - jednostavno ne može. Da savije kičmu - ne daju mu ponos, narav i taj narod ispred koga stoji u teškim danima po celu naciju.

Udaraju po njemu iz svih oružja, Soroš nemilice troši pare na "slobodne" medije ne bi li od Milorada napravio Sotonu lično, svaki nadobudni šiljokuran i liliputanac bi da ga veže, ali Mile >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << ne ljubi lanaca. Kao nekad Njegoš.

Postoji anegdota kada je Dodik putovao s vozačem negde kroz Srpsku, pa im se na putu isprečio neki tip. Zamoljen da se skloni, jer se Miletu žurilo, sočno je opsovao i usput drčno pokazao srednji prst.

Ne bude ti Dodik lenj, već izjuri iz auta pa juriš na bezobraznika, a ovaj po sistemu bež'te noge, posraću vas! - pravac u kukuruzište.

Vozač je nemo i napeto pratio kako se lome kukuruzi u besomučnoj jurnjavi, a trajalo je to, bogme.

- Pobježe, jebo majku svoju... - posle nekog vremena izusti Mile, izlazeći iz njive i čisteći pantalone od blata.

Što bi narod rekao - ne možeš ga nadgovoriti, ne možeš ga pretnjama slomiti, a ima bogami i tešku ruku i prgavu narav, ukratko - naopak i svojeglav. Kao profesor matematike Marinović iz Čačka, koji je mnoge ponavljače u crno zavio, a onda ih i prebio kad su ga napali motkama, ne znajući da ima crni pojas, treći dan.

Dodik, za razliku od njegovog beogradskog "saradnika", kad je nacionalno (ne)jedinstvo u pitanju, bira reči. Svestan je šta bi to značilo ako bi jednog dana izašao pred javnost i rekao: Beograd me pritiska da se odreknem svega za šta ste krvarili i ginuli, ja na to ne mogu da pristanem!

Opak je i težak taj hod laktaškog gorostasa po oštrici žileta, (ne)očekivani tok istorije isturio ga je na nacionalni branik, sabio ga između tuđih i "svojih". Dileme su to od kojih puca glava, a živci trepere kao strune, preteći da puknu i da sve ode do đavola.

Da ne beše Rusa, ko zna kako bi se završila priča sa famoznom rezolucijom o Srebrenici usred Ujedinjenih nacija, dokumentom koji bi ispod Srpske, ali i ispod srpskog naroda, otvorio ponor pakla. Ali, opet, Mile meri svaku reč u Beogradu, kao na apotekarskoj vagi, dosta mu je nacionalnog raskola u svojoj kući, samo bi mu još falilo da zarati sa samozvancem preko Drine.

Matica je danas, priznali mi to ili ne, Republika Srpska, čeličena i kaljena u krvi Otadžbinskog rata i samo ona može da spase čast i obraz čitave nacije. Za razliku od '14, danas se s nadom gleda u suprotnom smeru, došlo takvo vreme. Majka Srbija omlitavila, okilavila, smorena, bezvoljna, čemerna i zlurada.

Guliver iz Laktaša je dosad, veštim manevrima, ali i nepokolebljivim stavom, otresao antisrpske mušice kao dete slinke, ali se patuljci množe, roje, kote, umaraju ga svakodnevnim burgijanjem i propagandom.

A nad glavom mu stoje famozni nemački uslovi, oni što od beogradskog režima traže da aminuje Bakirovu džamahiriju, a Srpsku arhivira u muzej istorije, dok se gosti poginulih i pobijenih budu prevrtale po znanim i neznanim grobovima.

Ne daj se, Mile!

Nastavak na Vesti-online.com...