Izvor: Press, 04.Dec.2010, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ahtisari mi rekao da su Srbi krivi za sve

Slogan o kolektivnoj krivici našeg naroda izgovorio mi je sasvim opušteno, sažimajući ga u formulu koja je ideološka, sračunata da legalizuje nezavisnost Kosova Sukob oko teritorije i prisvajanje baštine osnova su većine sukoba u svetu, pa tako i između Srba i Albanaca. Kad su 1999. osvojili teritoriju, Albanci bi da naknadnom istorijskom manipulacijom "legalizuju" sadašnje stanje kad su premoćna većina stanovništva i "prisvoje" kao svoje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << ilirske i vizantijske, stare srpske spomenike i izbrišu svaki trag o srpskom prisustvu na kosovsko-metohijskom prostoru - kaže za Press Dušan T. Bataković, ambasador Srbije u Parizu.- Naučno nedokazana teorija o ilirskom poreklu Albanaca služi samo kao politička podloga njihovoj etničkoj i teritorijalnoj ekspanziji van matične Albanije - navodi ovaj istoričar koji je doktorirao na Sorboni i objavio desetak knjiga o Kosovu, od kojih polovinu na stranim jezicima. Bataković je bio član srpskog tima na pregovorima sa albanskom delegacijom u Beču 2006, kao i šef srpske delegacije u procesu koji se vodio pred Međunarodnim sudom pravde.
Da li Srbi i dalje imaju status "naroda koji je kriv", kako je to formulisao Marti Ahtisari?
- To je jedna od najpogubnijih posledica raspada Jugoslavije. Zvanična hrvatska ratna propaganda iz 1991, da su Srbi započeli sve ratove polako postaje mejnstrim tumačenje savremene istoriografije, jer se nameće neprihvatljiv koncept "kolektivne krivice". Žalosno je to što ima i Srba, koji za sitne novce i određene privilegije, to takođe, po narudžbi, a ne iz ubeđenja, propagiraju. Ahtisari mi je taj slogan o krivici Srba kao naroda izgovorio na kraju jednog razgovora, sasvim opušteno, sažimajući ga u formulu koja je ideološka, sračunata da legalizuje nezavisnost Kosova i izbegne objektivnu istorijsku revalorizaciju raspada komunističke Jugoslavije.
Vi ste još devedesetih formulisali predlog o kantonizaciji Kosova zalažući se za multietničko društvo, a istovremeno vaše knjige kažu da takvo društvo nikada nije postojalo i da bezmalo nije moguće s obzirom na to da dve strane polažu pravo na istu teritoriju?
- Plan o kantonizaciji koji sam sastavio 1998, danas izgleda kao idealan, ali i kao nedostižan, jer se mogao implementirati samo dok je Srbija imala nadležnost u pokrajini, a ne kasnije, posle prelaska pod međunarodnu upravu, kada sam prvobitnu kantonizaciju preoblikovao u jedan razrađen oblik decentralizacije. Taj plan decentralizacije sa nešto manjih izmena bio je polazna tačka svih naših pregovora o unutrašnjoj organizaciji pokrajine, zaštiti srpske zajednice i naše baštine, posle oktobra 2000, uključiv i pregovore pod patronatom UN u Beču. Ako nema prave multietničnosti, život jednih pored drugih bez sukoba i diskriminacije ostaje ideal koji me je motivisao da sastavljam ovakve projekte koji su iznuđeni, prilagođeni teškom nasleđu hroničnih međuetničkih sukoba.
Da li je prećutno etničko čišćenje Srba sa Kosova, kao i pre 65 godina, deo taktike za konačno rešenje ili je problem to što povratnicima ne može da se obezbedi život na Kosovu?
- O tome sam već u Balkanološkom institutu SANU izdao knjigu na engleskom jeziku "Kosovo and Metohija. Living in the Enclave", gde citatima iz zapadnih izvora detaljno dokumentujem zastrašujuću ravnodušnost Unmika i Kfora prema sudbini kosovsko-metohijskih Srba, kao unapred žrtvovanog stanovništva, koje svojim prisustvom onemogućava predviđeno prekrajanje granica. Iz pokrajine je posle rata, izgnano oko 60% Srba, preko 66% Roma i 70% Goranaca. Priština je jedini do kraja etnički očišćeni regionalni centar u Evropi, iz kojeg je proterano, skoro do jednoga, svih 40.000 Srba i najmanje 10.000 Roma, nestao je i čitav jedan univerzitet na srpskom jeziku sa 8.000 studenata i profesora.
Da li je to tema u međunarodnim političkim krugovima?
- Ćutanje međunarodnih činilaca je politički motivisano i moralno neopravdano. Međutim, zastrašujuća je činjenica da danas naši, srpski novinari posećuju Prištinu i puni razumevanja pitaju tamošnje Albance, možda i neke od onih koji su se nasilno uselili u srpske kuće i stanove, kako žive, kao da su u poseti Švedskoj, a ne vlastitoj pokrajini, a da niko ne priupita Albance gde vam je 40-50.000 dojučerašnjih komšija, ko ih je proterao, ko ih sprečava da se vrate, ko im je uzurpirao imovinu, kako živi šačica preostalih Srba, ko su ti prištinski lekari koji su, po zapadnim izvorima, sekli zarobljene Srbe i prodavali im organe po svetu. Ta moralna neosetljivost na stradanja svih, osim vlastitih sunarodnika, vidljiva i na nacionalnim TV kanalima, rečito pokazuje u kakvom je moralnom padu jedan u javnom životu uticajan deo našeg društva.
Kako iz današnje perspektive gledate na proces pred MSP? Da li je Srbija pogrešno procenila svoje izglede?
- Već obrazovanom pravnom timu priključio sam se na kraju, pošto je već prethodno u UN bilo definisano pitanje za savetodavno mišljenje MSP-a u Hagu, i to kao šef delegacije, odnosno zvanični predstavnik države pri Sudu. Pravnici na čelu sa Sašom Obradovićem iz našeg Ministarstva spoljnih poslova, koji je već imao iskustva u prethodnom, za nas uspešnijem procesu u Hagu oko bosanske tužbe, pripremili su solidnu pravnu argumentaciju. Ja sam pomogao sa istorijskom dokumentacijom, jer sam već 27 godina svakodnevno zaokupljen kosovskim pitanjem što kao istoričar, što kao diplomata. Ohrabreni relativnim uspehom pravne argumentacije u bosanskom slučaju, na glavnoj raspravi smo imali veliku podršku većeg broja značajnih država i s te strane nemamo razloga za nezadovoljstvo. Možda smo, u političkom smislu, previsoko podigli očekivanja u našoj javnosti, nadajući se uravnoteženom mišljenju koje bi nam otvorilo ravnopravniju pregovaračku poziciju oko Kosova.
Da li je bilo bolje da se podnese tužba?
- Savetodavno mišljenje nije nam dalo nijednu referencu kojom bismo mogli da osnažimo svoje stavove o nelegalnosti secesije. Posle velikih previranja među 15 sudija, nesumnjivih spoljnih pritisaka i našoj javnosti teško shvatljivih zakulisnih političkih nagodbi, prevladali su politički, a ne pravni argumenti. Kod nas javnost pojednostavljeno misli da su međunarodni sudovi hramovi jedne vrste univerzalne, nepristrasne, skoro metafizičke pravde, a to su zapravo i poligoni zakulisnih političkih pregovora, surove političke trgovine i međusobnog namirivanja dugova i interesa, zavisnih od odnosa političkih snaga, a ne od snage iznesenih pravnih argumenata. Šef pravnog tima Prištine bio je Skender Hiseni, inače profesor engleskog jezika, ali mu nisu pomogli pravni argumenti, već je uz podršku SAD i njenih saveznika, snažno lobirano kod sudija za albansko gledište. Dobro je ispalo samo to što smo bili oprezni i zaustavili se na traženju samo savetodavnog mišljenja. Da smo tužili neku državu, SAD ili Crnu Goru svejedno, danas bismo imali neopozivu, svakako po nas negativnu presudu, bez prava na dijalog koji će uskoro početi u Briselu.
Pogledaj vesti o: Formula 1

Nastavak na Press...

Vesti-online.com: Ahtisari rekao: “Srbi su krivi za sve“