Izvor: Politika, 05.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ANTIAMERIKANIZAM TEHERANA
Od Mosadika do Ahmadinežada Prvi uspeli pokušaj SAD da silom zbace jednu "neposlušnu", makar i demokratski izabranu tuđu vladu, izveden je pre više od pola veka u Iranu. Žrtva spoljne zavere je bio dr Mosadik – ugledan građanin i političar, čiji je nacionalizam veoma pomogao jačanju samosvesti Irana, posle skoro dva veka njegovih kolonijalnih iskušenja s Britanijom i Rusijom. Ali Mosadikove vrline odlučile su i o njegovoj sudbini. Morao je da bude uklonjen, jer je, predvodeći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokret za nacionalizaciju iranske nafte, ugrozio profit Anglo-Amerikanaca.
Politička egzekucija ovog predsednika vlade Irana (1951–1953) izvršena je uz presudno učešće dva poznata imena Amerike, Džona Fostera Dalsa i Kermita Ruzvelta – unuka Teodora Ruzvelta.
Pre pola veka, Kermit je bio šef CIA za Bliski istok. Dals je u Vašingtonu vodio spoljne poslove i nije se ustručavao da uglednog Mosadika javno nazove "ludakom".
"Evo, tako ćemo se osloboditi ludaka Mosadika u Iranu", citiran je, pošto je političkom vrhu izložio plan puča koji je zamislila CIA.
Udar u Teheranu izveden je brutalno, isplaćen američkim parama. Iranski šah posavetovan je da prekrši ustav i smeni Mosadika i vladin kabinet, bez odobrenja parlamenta. Za novog premijera određen je jedan lojalni general.
Monarhov protivzakoniti potez dočekan je masovnim demonstracijama građana na ulicama (uplašeni šah pobegao je u Italiju!), ali u predahu, general je izveo tenkove i unajmljena rulja uličara uspela je da provali u zgradu i zapali Mosadikovu kuću. Predsednik vlade je uhapšen i izveden pred vojni sud, gde mu je suđeno "za izdaju".
U Teheran je vraćen šah Reza Pahlavi sa neograničenom vlašću, i on će brzo rekonstruisati poljuljani zid zaštite anglo-američkih naftnih interesa.
Sirovost ove prve upotrebe američke sile protiv krhke iranske demokratije, ostavila je traumatičan trag u svesti Iranaca. Očevici tvrde da o tom svrgavanju Mosadika danas zna doslovno svako školsko dete. Kao i o paktiranju Engleske i Rusije, kojim je Iran lišavan teritorija, i o anglo-ruskom dogovoru, kojim je Iranu 50 godina uskraćivano pravo – da ima sopstvenu železnicu!
Više od pola veka od svrgavanja Mosadika je više od pola veka iranskog otpora Vašingtonu i iranskog antiamerikanizma. U događajima s Mosadikom je verovatno prvi obris onog što će se kasnije, s pobedom islamske revolucije Homeinija, uobličiti pojmom – "satanske Amerike". Oštrica "satanske Amerike" izrazila je doživljaj velike mase Iranaca. Ta masa nije Homeinijevo ideološko delo. U obrtu 1979, ona će se samo pridružiti izgnanom imamu, jer su verski vođa i masa imali isti zajednički cilj – da sruše korumpiranog piona Vašingtona Rezu Pahlavija.
Gangrena šahovog režima zaudarala je iz tamnica s političkim zatvorenicima. Ili je to možda bio zadah truleži kompromisa, na kakve je, od tog vremena pa nadalje, uvek spreman idealizam američkog slobodarstva kad je presretnut tzv. američkim državnim interesima?
Put od Mosadika do Ahmadinežada bio je kratak, zato što je to pola veka sve vreme opkoljenog Irana. Osećaj spoljne opsade pokreće mehanizme unutrašnje odbrane. Predsednik Irana Ahmadinežad, vodio je predsedničku kampanju relativno nepoznat, ali je bio najglasniji protiv Amerike. I dobio je slobodne izbore.
Bez obzira na to što su Mosadik i Ahmadinežad dve nespojive ličnosti, jedan predstavnik građanske, drugi klerikalno-konzervativne orijentacije, i jednog i drugog je u stvari mučilo isto pitanje proboja Irana iz njegove produžene anglo-američke opsade.
"Nema boljeg načina da se vlada Iranom od demokratije i socijalne pravde", govorio je Mosadik.
Ali iskušenja Teherana u odolevanju stalnom pritisku, učinila su da, korak po korak do pojave Ahmadinežada, taj prvi naglasak izbledi – Mosadikovo insistiranje na demokratiji. Ostala je poruka o "socijalnoj pravdi", ali i ona je u međuvremenu dobila prizvuk socijalne demagogije ("Prihode od nafte na trpezu naroda!"). Ipak, zar radikalizam i demagogija nisu logičan zahtev svake mobilizacije? Zar opsednutom Iranu nije i dalje potrebna mobilizacija?
S predsednikom Bušom, Vašington nije Teheranu ponudio ništa novo. Otvorio je samo novi krug pritiska. Iran je nazvan "osovinom zla". Ahmadinežad je obeležen tobožnjom sličnošću s "teroristom". Teheran je osumnjičen da ima opasne namere i želi nuklearno oružje. Iran će okolnostima biti naveden na zaključak da mu je takvo oružje potrebno.
Petar Popović
[objavljeno: ]
