Izvor: Politika, 14.Dec.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život od prodaje igrača kao lečenje omčom oko vrata
Decenijama nas ubeđuju da je izvoz jedini način da naši klubovi ne propadnu, a oni, uprkos tome, tonu sve dublje u dugove. – Možda još nije dockan da se spas potraži u stvaranju tima, a ne u njegovoj rasprodaji
Crvena zvezda i Partizan dobijaju nova rukovodstva. Oba kluba su u dugovima. „Crveno-beli” više, „crno-beli” manje. Nevolja je što može da se izdahne i od jedne jedine rane.
Prelazni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rok za fudbalere biće prvi ispit za nove uprave. To je prilika da se podmaže gde škripi, da se zameni gde je trulo, da se učini sve što treba da bi se u drugoj polovini prvenstva postiglo željeno.
Na prodaju i pupoljci i „polovnjaci”
Rukovodstva se menjaju, ali već decenijama slušamo da je prodaja igrača jedini način da naši klubovi prežive. Kažu – na žalost, ali takva je stvarnost.
I u to su nas toliko ubedili da dokaze za tako nešto niko više i ne traži. Štaviše, deca počinju da se bave fudbalom s ciljem da jednog dana, ako bog da što pre, odu u neki inostrani klub. Igranje u našoj ligi im dođe poput obdaništa u kojem će neko da ih vidi i odvede u bolji život. Za neke čak ni to nije bilo neophodno.
Naši klubovi prodaju sve. I pupoljke koji će da procvetaju u nekoj tuđoj bašti, a i „polovnjake” koji tamo negde nekome mogu da posluže kao rezervni delovi.
Moraju. Inače – katanac na klub!
Pošto je prošlo mnogo vremena od kako je to „spasonosno rešenje” na snazi može da se podvuče crta. Naši veliki klubovi nisu bankrotirali samo zato što je to kod nas i dalje – nezamislivo.
Ako i buduća rukovodstva nastave po ustaljenom običaju biće to poput lečenja omčom oko vrata. Stalno u smrtnoj opasnosti.
Izostave li se iz ovog razmatranja drugi razlozi, možda i suštinski, za takvo poslovanje, kakva terapija može da se ponudi našim klubovima? Tim pre što ne može da se očekuje da će okolnosti da se promene. Bar ne nabolje.
Sva pamet se u današnjem rukovođenju svodi na to da se uzmu pare za ono što može da se proda, a da se kupi nešto što će biti dovoljno za ovakvu ligu kakva je naša, pa da se onda i to proda. Dakle, prodaje se da bi se kupovinom nadoknadilo prodato!?
I tako u krug. U krug čija je kružnica – omča oko vrata.
Možda nije dockan da naši klubovi spas potraže u stvaranju tima, a ne u njegovoj rasprodaji. Taj put je duži od ovog, ali nije teži i, što je najvažnije, ne vodi u živo blato, u propadanje šta god da se uradi.
Za to je potrebno drugačije opredeljenje od sadašnjeg. Kako u klubovima, tako i u savezu. Svrha podmlatka nije da se osvoji prvenstvo ili medalja u Evropi, nego da se stvaraju igrači koji u svako doba mogu da se uklope u prvi tim.
Da tako treba da se radi uopšte nije sporno. Za to se zalažu i u klubovima, ali, uglavnom, samo na rečima.
A sprovodi se kad – muka natera. Kad sve ide svojim tokom mladi su – premladi. A onaj ko će biti veliki igrač to pokaže još pre punoletstva. Nije teško nabrojiti takve primere. I domaće i strane. I nekad i sad.
Da bi igrači iz sopstvenog podmlatka, kao i oni dovedeni sa strane, mogli da se uklope u tim mora da postoji koncepcija igre koja se neće menjati kako se promeni trener. Odeća se menja, kičma – ne.
Klubovi s pravom tvrde da ne mogu da zadrže igrače. Ali, za to su sami krivi.
Oni dopuštaju da fudbaleri, još maloletni, imaju menadžere, kojima je posao da nađu što povoljniju varijantu za sebe i svoje štićenike. A to uopšte ne mora da bude u interesu kluba i, najčešće, i nije.
Igrači u najboljim godinama, a to su u našim klubovima najčešće povratnici iz inostranstva, dovedeni su, uglavnom, da bi bili preprodani. Menadžeri s dobrim vezama mogu da im nađu novi klub u inostranstvu čak i ako se u ovom našem i nisu nešto pokazali.
Naši klubovi se pravdaju da strani imaju neuporedivo veće budžete i da zato ne mogu da se bore ravnopravno protiv njih. Veći budžet je imao i Mančester junajted od Partizana u polufinalu Kupa šampiona 1966, kao i Real od Crvene zvezde u četvrtfinalu Kupa kupova 1975, pa su ih naši izbacili.
Neminovnost da fudbaleri moraju da se prodaju jeste dobar izgovor, ali pogrešan lek. Može da se zarađuje stvaranjem dobrog tima (učešće u Ligi šampiona donosi dobre pare i neposredno i posredno), a ne njegovim rasturanjem, to jest prodajom igrača.
Tim može dobro da igra samo ako je uigran. Imena igrača nisu bitna. Niški Radnički je od priručnih sredstava stvorio tenk koji je tri sezone gazio u Kupu Uefe i nikada nije ispao pre trećeg kola.
Kod nas i nižerazredni klubovi dovode fudbalere iz inostranstva. I kakva je vajda od toga? Šta su postigli u Evropi Crvena zvezda, Partizan ili Vojvodina s pojačanjima iz inostranstva?
Proćerdane godine
Da su te pare uložene u podmladak, u trenere koji rade u mlađim selekcijama, bilo bi sigurno bolje. Ili bar ne bi otišle u vetar. Da se pozivalo na strpljenje, a ne na hajku protiv saveza, sudija i drugih klubova posle toliko godina bi imalo nešto i da se ubere.
Partizan je sedam sezona igrao u kvalifikacijama za Ligu šampiona. I pored tolikog školovanja u Evropi on je i danas tamo gde je bio pre toliko godina – ima više crvenih slova u kalendaru, nego što je dao golova u evrotakmičenjima.
Crvena zvezda zavarava sebe da ne bi spala na ove grane na kojima je sada da je bila prvak. Ona nekadašnja Crvena zvezda nije bila veliki evropski klub zato što je najviše puta bila prvak Jugoslavije, nego zato što je u međunarodnim takmičenjima, svejedno da li je to Kup šampiona, Kup pobednika kupova ili Kup Uefe, stizala daleko. Ova sada nije mogla ni kvalifikacije za Kup Evrope da prođe.
Vojvodina je oduvek u senci „večitih rivala”. Ali zar to može da bude opravdanje što je, na primer, ispala od nekog kluba iz tamo nekog Lihtenštajna?!
Da su se, recimo, u poslednjih pet godina usredsredili na stvaranje tima sad bi, ako ništa drugo, već bar malo odmakli. Ovako tapkaju u mestu i okrivljuju prethodnike.
Ivan Cvetković
objavljeno: 15.12.2014.
Pogledaj vesti o: Zvezda - Partizan
