Izvor: Politika, 13.Jun.2011, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bari – Zvezdin alem kamen i usud
Za razliku od bivšeg evropskog prvaka u fudbalu, koji sebe troši na to ko sudi i ko vodi savez, Vaterpolo klub Partizan je 35 godina u svaku sezonu ulazio sa zadatkom da ponovo bude najbolji u Evropi. – Košarkaši „crno-belih” nisu zaboravili „U Stambolu, na Bosforu”, ali izbacuju i nove hitove
Crvena zvezda je i ove godine obeležila godišnjicu pobede u Bariju. To je najveći uspeh našeg fudbala, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer kao protivteg nema šta da mu se stavi: zlato iz Rima 1960. nam je drago, ali na olimpijskim igrama nikada nisu učestvovale najjače reprezentacije. Dva druga mesta na evropskim prvenstvima (1960. u Parizu i 1968. u Rimu), kao ni treće (1930. u Montevideu) i četvrto (1962. u Santijagu) na svetskim prvenstvima ne mogu da se uporede sa Zvezdinim podvigom, jer prvo mesto je – prvo mesto.
Taj pobedonosni pohod kroz Evropu 1991. je alem kamen Crvene zvezde. Poslednjih godina, u najcrnje doba od kada zna za sebe, nju održava sećanje na Bari. Bez njega je ona običan klub, jer domaće titule imaju i drugi, a to što ih ima više od njih i nije toliko bitno. Kao što to što ima samo jednu titulu prvaka Evrope nije smetnja da se svrstava uz one koji ih imaju mnogo više.
Osvojen Kup šampiona je, dakle, izdiže iznad ostalih naših klubova, ne daje joj da se pomiri sa sadašnjim skromnim učinkom. Za navijače, pogotovo one mlađe, mnogo je primamljivo: „Mi smo bili šampioni Evrope”. To ima uticaja i prilikom opredeljivanja za koji će klub da se navija.
Međutim, Bari je i Zvezdin usud. Što više maše njime kao svojom zastavom ruke su joj sve zauzetije za ostale poslove. I što od onih koji su pokorili Evropu Crvena zvezda stvara sve veći mit nije teško zamisliti kako to utiče na njihove naslednike. Kakvo može da bude samopouzdanje sadašnjih njenih prvotimaca kad se, svesno ili podsvesno, uporede sa Savićevićem, Prosinečkim, Pančevom, Belodedićem, Jugovićem?
Crvena zvezda je imala velike timove i pre 1991. (polufinalisti Kupa evropskih šampiona 1957. i 1971), a bilo je i sezona kada je zaostajala za takmacima u Jugoslaviji. Ali, cilj joj je oduvek bio da bude prvak Evrope i po tome se razlikovala od svih jugoslovenskih klubova. Dok je za ostale bio uspeh da se „probiju” u Evropu, za Crvenu zvezdu je bio neuspeh ako ne „prezimi” u toj Evropi.
Sagradila je i stadion ne samo gotovo dvostruko veći od do tada najvećih u državi (stadion JNA i Maksimir), nego i jedan od retkih na kontinentu za sto hiljada gledalaca. Takav stadion ima svrhu ako se na njemu igraju velike utakmice. I samim tim koliko puta napune takav stadion Zvezdini fudbaleri su sami sebe ocenjivali i pokazivali da li su dorasli da nose njen dres.
Danas Crvena zvezda toliko gleda u svoju prošlost da praktično živi od nje. Tako je nekada Partizanov odgovor na sve bio: „Mi smo igrali u finalu Kupa šampiona”. „
„Crveno-beli” su potpuno spustili durbin i troše se na beskorisne rasprave da li je bio penal ili ofsajd, uz koga su savez i pojedini klubovi... Beskorisne, jer će Zvezda opet biti šampion. Ove sezone, ili one naredne, ili malo kasnije, ali biće. I šta onda?
Umesto da taj trenutak dočeka spremna kao nekada kad nije bilo tima na svetu pred kojim bi se poklonila, a kamoli uklonila, ona će, verovatno, uživati u tome što je ponovo prvak države. Neka iskoristi Ligu Evrope kao što je koristila Kup osvajača kupova (polufinalista 1975) ili Kup Uefe (finalista 1979) da se njeni timovi kale i neka sebe meri onim aršinom kojim je to nekad i činila – učinkom u Evropi.
Zvuči nestvarno da se govori o osvajanju Lige šampiona, ali bilo je nestvarno i da se govori o osvajanju Kupa šampiona. I to ne mora odmah da se ostvari, ne mora ni u dogledno vreme, a ništa ne menja ni ako se tako nešto nikada ne dogodi. Međutim, sve je drugačije kad se to postavi kao cilj.
Primer je Vaterpolo klub Partizan. Trideset pet godina je sanjao sedmu titulu evropskog prvaka. Bilo je sezona kada je trofej bio nadomak ruke, recimo kada su igrali sadašnji predsednik kluba Šoštar i sadašnji trener Milanović, a bilo je i godina kada je i prvenstvo države bilo nedostižno (epoha Bečeja, pa Jadrana iz Herceg-Novog), ali „crno-beli” su uvek isticali da protiv svakog protivnika idu na pobedu i uvek postavljali sebi cilj da se vrate na evropski tron (oni su i prvi osvajači Kupa šampiona).
Možda nekome poređenje fudbala i vaterpola izgleda neumesno. To je tačno do, recimo, četvrtfinala. U vaterpolu je neuporedivo lakše, nego u fudbalu, da se uđe među osam najboljih u Evropi, ali je isto toliko teško da se postane evropski prvak.
Zamislite da Crvena zvezda u fudbalu treba samo da pobedi Barselonu i biće šampion Evrope. Zar je to lako? I da nikoga nije morao da savlada do finala Partizan je za krunu igrao protiv Pro Reka, a on je u vaterpolu moćan koliko Barselona i Real zajedno u fudbalu.
Da Vaterpolo klub Partizan sada nije uspeo kod njega se ništa ne bi promenilo. Kao što se ni posle trijumfa u Rimu ništa neće promeniti – uvek mu je cilj da bude prvak Evrope.
Na kraju, jedan primer koji je možda bliži ovom Zvezdinom fudbalskom. Košarkaši Partizana su godinu posle fudbalera „crveno-belih” osvojili Kup šampiona. To čudo u Istanbulu 1992. i Đorđevićeva pobedonosna „trojka” su ono čime se Košarkaški klub Partizan diči i dičiće se, ali nije ostao da živi u tom vremenu.
Nije opteretio sebe i svoje nove generacije slavnom prošlošću, ne živi od stare slave, nego se okrenuo novim pobedama. I košarkaši „crno-belih”, posle takođe teških godina, ne vrte staru, izgrebanu ploču „U Stambolu na Bosforu”, nego, evo, svake godine izbacuju i nove hitove.
Ivan Cvetković
objavljeno: 14.06.2011.
Pogledaj vesti o: Večiti derbi, Zvezda - Partizan, Nova godina, Olimpijske igre
