Izvor: Danas, 02.Jul.2015, 20:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ugledajmo se na mađarski model
Beograd - Svetska vaterpolo liga je duga plovidba u kojoj mnogi učestvuju, ali samo Srbija redovno prva stiže do obale. Čak devet puta u 14 sezona najmlađeg i finansijski najisplativijeg FINA takmičenja je naša reprezentacija osvojila trofej i ček od 100.000 dolara - u sedam navrata samostalno i dva puta pod okriljem zajedničkog tima sa Crnogorcima - a dominacija "plavih delfina" u SL bila bi možda još ubedljivija da nije napravljena pauza 2012. godine.
- Ispada >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << da ima neka tajna veza između Svetske lige i nas. Nemam racionalno objašnjenje tog fenomena, jer u svakom takmičenju svake godine pucamo na najviši plasman. Kao i naši tradicionalni konkurenti u borbi za medalje. S tom razlikom što nam je ovog leta više nego ikada bilo stalo da je osvojimo, jer je uz trofej i novac išla i olimpijska viza za Rio de Žaneiro. Šampionskog znamenja nikada dosta, ali zbog nje nam je najdraže što smo odbranili primat u Svetskoj ligi - kaže kapiten Živko Gocić na početku razgovora za Danas.
# U drugim timskim sportovima sada biste otišli na zasluženi odmor od klupskih i reprezentativnih obaveza, ali vaterpolo leta su duža i napornija. Ima li se fizičke snage i mentalne energije za prvenstvo sveta u Rusiji, koje kreće za tri nedelje?
- Kada već ne možemo da utičemo na raspored takmičenja onda nam nema druge nego da mu se prilagodimo. Već smo navikli na raspoređivanje energije, odnosno doziranje forme. Naše šampionsko vaspitanje i pobednički karakter dodatno nam olakšavaju napore tokom tih stalnih letnjih avantura. Čim uzmemo jedno odličje okrenemo se borbi za drugo, sa tolikom voljom i žarom da bi neko neobavešten, gledajući nas sa strane, pomislio da nismo nikada ništa osvojili. Tako je godinama, pa ni ovo leto nije izuzetak. To što smo plasmanom na OI ispunili primarni ovosezonski cilj, dogovorenog između Saveza, selektora Dejana Savića i nas igrača, ne znači da nas ne zanima titula iz Kazanja. Idemo opet sve iz početka, a najvišim mogućim ambicijama.
# Kako to vaterpolisti imaju pobednički mentalitet, a toliki drugi naši sportisti zadovoljavaju se učešćem ili prosečnim rezultatima? Zašto samo vi ne plaćate ceh smenama generacija, povredama i suspenzijama pojedinaca?
- Pitanje je prosto, a odgovor složen. Izdvojiću tri najvažnije stvari. Srbija je imala i ima talentovane vaterpoliste. Ni opšta nemaština ni česte organizacione krize u vaterpolo organizaciji nisu usporile "proizvodnju" igrača za reprezentaciju. Niti uticale na praksu ranog "bacanja u vatru" najtalentovanijih među njima. Eto vam primera MVP-a završnog turnira poslednje Svetske lige Dušana Mandića. Tek mu je 21 godina, a već pripada svetskom vrhu, uzima teret i odgovornost od starijih i donosi prevagu. Ili osamnaestogodišnjeg Nikolu Jakšića, koji se na svom prvom takmičenju sa seniorima igrao i ponašao kao mator. Sličan kontinuitet postoji i u trenerskoj profesiji. Stalno stasavaju vrsni stručnjaci. Dejan Savić i Vladimir Vujasinović rade sjajan posao u svojim klubovima i selekcijama. Blago nama dok rade u Srbiji i tako, preko cele godine, utiču na probiranje i razvoj mlađarije. I da zaključim ovu priču s našom navikom da pobeđujemo. Treneri od malih nogu prave šampione od nas. A kada se u tom uzrastu "navučeš" na uspeh onda te ne zanima prosečnost. Nemoguće je uvek biti prvi, nismo ni mi, ali štos je u tome da je svako spuštanje na niže stepenike pobedničkog postolja samo jačalo želju za penjanjem na vrh. Da je drugačije ne bi izostanci ili odlasci pojedinaca i smene čitavih generacija u najvećem broju slučajeva prolazili bez rezultatskih posledica.
# Ne demorališu vas često maćehinski odnos države prema vaterpolu i tolika neispunjena obećanja? Zbog čega niste bučniji i izričitiji u povremenom dizanju glasa protiv nepravde i apelima za pomoć?
- Biće da previše volimo vaterpolo i Srbiju. Nije poenta u novcu koji nam se duguje, jer će (valjda) kad-tad biti isplaćen. Suština je u mnogo puta izneverenoj reči. Ako kao odrasli ljudi napravimo neki dogovor hajde onda da ga ispoštujemo. I mi koji pravimo rezultate i njima održavamo vaterpolo u životu i oni koji se njima na ovaj ili onaj način koriste. Nije u redu da se samo mi držimo obećanja. To nas opterećuje i boli, ali nikada nije uticalo na naš odnos prema kapici sa državnim grbom. Čim se pojavimo na pripremama sve pada u drugi plan.
# Da li bi proglašavanje vaterpola sportom od nacionalne važnosti trajno rešilo njegov status i obezbedilo mu mirniju budućnost?
- Nisam ni državnik ni ekonomista da bih delio savete takve vrste i imao moć da ih sprovedem u delo, ali uzimam za pravo da kao dugogodišnji reprezentativac, s velikim stažom u mađarskom klupskom vaterpolu, preporučim komšijski model. Vlada Mađarske i tamošnje Ministarstvo sporta prilikom preraspodele novca namenjenog sportu rukovode se njihovom trofejnošću i to u tačno propisanom vremenskom periodu. Prostom matematikom sačini se lista od pet najuspešnijih, pri čemu prvom, kao najtrofejnijem, sleduje najviše sredstava. Vaterpolo je recimo drugi, iza veslanja i kajaka, koji im redovno donosi gomilu olimpijskih i drugih medalja. S vremena na vreme rade rade se novi preseci stanja i, u skladu s njima, prekomponovanje liste. S takvom politikom za vaterpolo u Srbiji ne bi bilo zime, jer retko kada omašimo medalje. Da je vaterpolo u Mađarskoj državni projekat od naročite važnosti svedoči i smišljeno vraćanje reprezentativaca u domaću ligu u predolimpijskoj godini. To im ostavlja prostor za češća okupljanja i intenzivniji rad. Dotle se nama osipaju redovi. Na prošlom prvenstvu Evrope i u ovoj Svetskoj ligi imali smo samo (po) trojicu momaka iz srpskih klubova.
# Šta kaže računica, koliko bi koštala jaka srpska liga, sa reprezentativcima u Partizanu, Crvenoj zvezdi, Vojvodini i kragujevačkom Radničkom?
- Po nekoj gruboj proceni taj poduhvat bi koštao oko dva miliona evra. Zvuči kao veliki novac za naše siromašne prilike, ali nije mnogo u poređenju sa ulaganjima u neke druge stvari, koje nam samo donose gubitke i svakojake probleme. Što u sportu, što u drugim sferama. Kapitena mađarskih vaterpolista Tibora Benedeka morao sam dugo da ubeđujem da se ne šalim kada mu kažem da je iz prvobitno određenog srpskog budžeta za prošlu godinu za sport i kulturu išlo ukupno 1,9 sredstava, od čega manje od pola procenta za sport. Jedva mi je poverovao, jer kod njih na te dve oblasti otpada tri do pet puta više nego kod nas. Neko će reći "može im se", kada su finansijski stabilniji od nas. Ali, nije poenta u količini novca već u tretmanu, tj. vrednovanju.
# Da li ste računali na veću pomoć svog doskorašnjeg kolege i drugara iz vode, a sada ministra sporta i omladine Vanje Udovičića?
- Vanja nije ministar vaterpola nego ministar sporta, dakle dužan da jednako vodi računa o svim sportskim oblastima. Verujemo da čini sve što je u njegovoj moći da nam pomogne u ograničenim uslovima delovanja. Mnogo je zahteva, možda i pritisaka, a novca nedovoljno.
Inertni FINA i LEN
Vaterpolo kontinuirano gubi na popularnosti i finansijskoj održivosti i to u svetskim razmerama, a Svetska i Evropska plivačka i vaterpolo federacija ništa ne čine da se situacija popravi. Čak često rade na štetu ovog zdravog i veoma zahtevnog sporta.
- Postoji toliko načina da se pomogne vaterpolu da vrati nekadašnju slavu, to jest privuče više publike, sponzora i novca. Samo je potrebno ugledati se na druge tzv. male timske sportove i dati prostora marketinškim stručnjacima. U vaterpolu bi makar završnice klupskih sezona i regionalnih liga trebalo igrati leti, dakle na otvorenom, u večernjim satima. Kada ljudi završe s poslom i komotno obučeni prošetaju do bazena. Uz piće i grickalice uživaju u muškoj borbi, ženski deo publike možda i u pogledu na zgodne momke u vodi. Još ako se organizuju neke mini nagradne igre na poluvremenima... Da se ne rvemo sa fudbalom i košarkom u istim terminima, jer je to neravnopravna bitka.
Medalja na medalju
Mada Srbija kao pravni naslednik velike Jugoslavije i državne zajednice sa Crnom Gorom za svoje uspehe računa sva sportska dostignuća od 1918. godine do osamostaljivanja 2006. na ovom mestu ćemo pobrojati samo medalje kojima su nas naši vaterpolisti obradovali u poslednjih devet leta. "Plavi delfini" su dva puta bili treći na Olimpijskim igrama (2008, 2012), jednom zlatni (2008) i bronzani (2011) na Svetskim prvenstvima, tri puta prvaci Evrope (2006, 2012, 2014), jednom drugi (2008) i jednom treći (2010) na kontinentalnim takmičenjima. Uz to skupili sedam titula u Svetskoj ligi (2015, 2014, 2013, 2011, 2010, 2008, 2007) i jedno treće mesto u istom takmičenju (2009), te dva prva mesta u FINA kupu (2006, 2010).
