Izvor: Politika, 03.Avg.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stara škola
U nedelju je Srbija osvojila Svetski kup u vaterpolu u Oradei (Rumunija). U Nišu, 18. jula, Srbija je pobedila u Svetskoj ligi za vaterpoliste. Prošle godine, u Rimu, Srbija je postala svetski prvak u vaterpolu.
Kakvo je to čudo?
U celoj našoj zemlji ima vaterpolo klubova koliko i fudbalskih u opštinskoj ligi. U najjačoj ligi imamo samo šest klubova.
O tome u kakvom su nam stanju bazeni, koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su nam jake lige, kako je s parama verovatno ne treba da se troše reči. I neupućeni u vaterpolo su dovoljno upućeni u opšte stanje.
Kada bi se te objektivne okolnosti poređale i kada bi se samo na osnovu njih procenjivalo Srbija bi bila daleko iza Italije, Španije, Nemačke, Francuske, SAD, Australije i da ne nabrajamo ko sve od nas realno ima bolje mogućnosti. Uključujući i more, što ne mora da bude presudno, ali samo po sebi pospešuje razvoj tog sporta.
Rešenje, očigledno, leži u onome što nije objekat, nego subjekat, dakle u ljudima. Na stranu što Svetska liga i Svetski kup nisu takmičenja po snazi jednaka olimpijskim igrama, svetskom ili evropskom prvenstvu, ali, opet, nešto kazuje i to što su finalisti bili iz bivše Jugoslavije. U Nišu je naša reprezentacija pobedila Crnu Goru, zvaničnog evropskog prvaka, a u Oradei Hrvatsku, bivšeg svetskog šampiona.
Tajna uspeha leži u staroj, jugoslovenskoj školi. Ona je toliko dobra, da plodove donose i izdanci iznikli iz njenih korena.
Da je reprezentacija jedinstvena, jugoslovenska, pa bismo se divili uspesima vaterpolista, a kamoli u ovim okolnostima kakve su sada kod nas. Na sreću, znanje je sačuvano, a sadašnji rukovodioci i treneri to prema svojim mogućnostima i okolnostima obogaćuju.
Vaterpolo je sport u kome neviđen uspeh može da se postigne stručnim radom, jer voda nije prirodna sredina za čoveka. Dakle, tu je sve na učiteljima, od toga da se nauči plivanje, pa kasnije do raznih igračkih finesa. Kad za nekoga kažemo da je rođen brz, snažan, visok, izdržljiv, i tome slično, to važi za delatnost na kopnu, kad skoči u vodu te urođene prednosti ne znače mu gotovo ništa. Na primer, brz trkač ne znači i brz plivač.
U vaterpolu neškolovani igrači ne mogu da stignu u A reprezentaciju. To nije dogma, nego životna stvarnost.
A kad se dođe do takmičenja, onda postoji samo jedan zadatak – prvo mesto. Dabome, ne može do njega uvek da se stigne, ali drugačije se igra kad se zna kakav je cilj, a druga je priča kad i u svesti i u podsvesti stoji ono neodređeno „da stignemo što dalje”, pa posle može da se tumači i ovako i onako.
Nije isto ni kad se osvoji medalja. To je najslikovitije opisao pokojni vaterpolo mudrac Vlaho Orlić. Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. naši vaterpolisti su se radovali, iako su izgubili poslednju utakmicu. Radost su objasnili time što je osvojena srebrna medalja. Ali, to je pogrešno, kako je vispreno zapazio Orlić, jer srebro je osvojeno još juče, a danas je izgubljeno zlato. E, vaterpolisti se sada ne raduju preterano ni zlatu, jer čim ga dobiju, to je već prošlost, a oni moraju da se spremaju za ono sutra. U ovom slučaju to je Evropsko prvenstvo u Zagrebu (29. avgust – 11. septembar).
I. Cvetković
objavljeno: 03/08/2010
