Izvor: Politika, 05.Feb.2012, 13:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Medalje znače – preživljavanje
Otkako je samostalna Srbija je najbolje rezultate postigla, nesumnjivo, u vaterpolu: 2006. evropski prvak, 2007. četvrta na svetu, 2008. druga u Evropi i treća na Olimpijskim igrama, 2009. svetski prvak, 2010. treća u Evropi, 2011. druga na svetu, 2012, za početak, evropski prvak.
A ovog leta su i Olimpijske igre. Sve te uspehe naša reprezentacija je postigla pod vođstvom selektora Dejana Udovičića, koji je na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tu dužnost postavljen u nevreme: državna zajednica SCG se raspadala, Beograd je bio domaćin Evropskog prvenstva, iz reprezentacije koja je godinu ranije, 2005, u Montrealu, postala svetski prvak gotovo polovina nije mogla da igra jer se Crna Gora odvojila... Ipak, kao što se iz navedenog vidi (nabrojana su samo najvažnija takmičenja) riznica nam je sve bogatija.
Šta u Srbiji znači medalja, pogotovo zlatna?
Medalja za nas znači – preživljavanje. Ne mogu da zamislim šta bi bilo da ih ne osvajamo. Prirodno, to tera napred, ali i stvara veštački pritisak. Ako mogu da budem iskren: sanjam da imamo budžet na vreme, a ne da se... U odnosu na 2008. on je sada manji za 50 odsto! Razumem da je ekonomska situacija teška, ali je vaterpolo zaslužio da bude poslednji ako treba da se reže.
Uporedite 2006. i 2012.
Konkurencija je sve jača i biće sve jača. To je normalno i sviđa mi se. Od 2006. se mnogo poradilo na renoviranju i izgradnji bazena. Vaterpolo savez Srbije bi trebalo u najskorije vreme da dobije i svoj bazen, ali se još ne zna gde će biti. Ne treba nam mnogo. Treba nam nešto funkcionalno: 30 h 25 metara i jedan manji za obuku. Letos smo imali dobre uslove u bazenu Republičkog zavoda za sport, ali to, ipak, nije naše. Stvari se kreću nabolje, mada je to i dalje još daleko od onoga što imaju konkurenti. Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen: vaterpolisti stalno osvajaju medalje, a plivači iz Beograda decenijama to nisu uspeli. Bez obzira na to, mi smo u drugom ili trećem nivou kad se dobijaju bolji termini, što je paradoksalno. Ne zabadamo prst u oko nikome, ali vaterpolo u Srbiji ne bi postojao da bazen na Banjici ne pripada Partizanu.
Vodili ste dve različite generacije: prvoj nije „trebao” selektor, a ova druga je vaša još iz podmlatka. Kako je raditi s takve dve različite ekipe?
Uzajamna interakcija između igrača i trenera je u vaterpolu dostigla zenit. Zahvalan sam i jednima i drugima na kvalitetu da našu privatnu i normalnu ljudsku sujetu stavimo na drugo ili trećem mesto, a opšti interes na prvo. I to je najveći uspeh vaterpola kod nas. To važi za one generacije iz prošlosti, a nadam se da će tako biti i ubuduće uz razvijanje profila pobednika, svejedno da li si konkurentan ili nisi.
Kako se uči trenerski zanat i kako se sada usavršavate?
Svi koji su potekli imali su neku vezu s Beogradom ili Kotorom. Kod nas je veoma bitan način funkcionisanja. Pokušavaš da od svakog uzmeš ponešto, imaš nekog u organizaciji koji stane iza tebe. Nije sve bajno, ima i druga strana medalje koja se ne vidi i ne treba da se vidi. A kad neki sportski radnici stanu iza tebe time daju određenu poruku i igračima i svima i onda znaš šta se radi i gde će to da dovede. Učio sam od svakoga i od svakoga sam imao pomoć, a kad se dođe na ovaj nivo onda se s pravom kaže: najviše smo naučili od igrača i analiza posle treninga. Dostigli smo neki nivo da to funkcioniše bez obzira na to ko je trener, a ko igrač.
Radili ste i u klubu i u reprezentaciji, a i uporedo.
Naporno je i ne može večno da traje. Ono što sam radio od 2005. do 2008. iz ove perspektive mi izgleda da sam bio veliki mazohista. U jednoj godini je sabijeno više godina i zbog toga negde nisam mogao da zaokružim posao. Nisam imao vremena za analizu i sebe i ekipe. Ali, to ipak treba da se proba. Zahvalan sam što sam imao priliku da vodim sve selekcije počev od kadeta, a i što sam bio i pomoćni trener. Prošao sam pravi put i to mi je sad od velike koristi.
Kako mi uspevamo uopšte ovo da postižemo?
Samo radom i disciplinom. I željom.
Imamo malo klubova. Da li je to prednost – jer je sve tu pod rukom ili mana – jer je mala baza?
Mi smo imali osam-devet igrača iz Partizana u reprezentaciji. Ali nisam za koncentraciju na tom nivou. To je prelazni period, to je infuzija. Mislim da treba da napravimo ligu s osam klubova uz vraćanje igrača iz inostranstva i uključivanje u Jadransku ligu. Za šest godina treba da stvorimo čvrste temelje i da posle delujemo tržišno. Nijedan raspad, kako Jugoslavije, tako i SCG, nismo dočekali spremno ili nismo želeli da verujemo da će se raspasti, a sve te zemlje su mnogo spremnije dočekale taj trenutak. Dok su bile u zajedničkoj državi pripremale su se za to, dok smo mi bili kao zaljubljena devojka koja misli da dečko neće da je ostavi. Država treba direktno da nam pomogne da bismo ubrzali taj proces, koji je neminovan. Moramo da imamo u vaterpolu Suboticu, Bečej, Novi Sad, Beograd, Kruševac, Kragujevac, Niš. Eto, bila je Univerzijada, a nijedan objekat nismo napravili. Pa takva takmičenja se i uzimaju zbog toga.
Šta mi to imamo u vaterpolu, a drugi nemaju?
Možda imamo drskost i znanje, i privatno i javno. I to raste kako se približavaju takmičenja. Mislim da nema tajne. Mi radimo najviše od svih – od šest do osam sati dnevno! Kod nas se počinje veoma rano, tako da igrači brže sazrevaju. Sa šest godina već prolaze prvo selektiranje, sa devet su već u nekoj takmičarskoj grupi. A što se samih igrača tiče naš sport je bogom dan jer nema pogubnog uticaja roditelja i kvazimenadžera.
Šta je presudno: poznavanje protivnika ili uigranost?
I jedno i drugo. Ako nešto stvaraš onda se više osvrćeš na protivnika, a ako si dovoljno jak onda je obrnuto. Mi smo sada stigli dotle da ne moramo toliko da se osvrćemo na druge.
Šta bi moglo da se poboljša u vaterpolu i vidi li se šta mu preti?
Ova garnitura Evropske i Svetske plivačke federacije ne vidi u kom pravcu treba da ide naš sport. Vaterpolo je prvi dao neke ideje, ali ih nije razvio, a preuzeli su ih drugi sportovi i otišli napred. Ja sam za veliki zaokret u vaterpolu. To nije hrabro, nego je potrebno! Ali ljudi koji ga vode više gledaju iz lične perspektive. Ne vidim iskorak s ljudima koji su toliko puta mogli nešto da urade, a nisu. I pri tom su sve centralizovali i donose apsurdne odluke: zbog povrede trenerskog prostora i udarca protivničkog igrača dobija se ista kazna?! Mi smo jedini sport u kome se prilikom određivanja kazni ne koristi video-zapis. Takođe smo i jedini koji favorizuju sudije iz neutralnih zemalja, jer nemamo rang-listu. Ako mađarske i hrvatske sudije najbolje neka oni sude. Ali, nama sudi Koganov iz Azerbejdžana, koji živi u SAD, a tamo ne sudi utakmice ni na koledžima?! Pa, gde on trenira? Bez obzira na to on je redovno na svim najvećim takmičenjima. Mi smo uništili Fina-kup, a kad su drugi preuzeli taj koncept, onda se sad približavamo Svetskoj ligi. Novčane nagrade treba da budu mnogo veće, Evropsko prvenstvo da se igra sa 16 ekipa i u četiri grada, ženski turnir da se odvoji od muškog, da koristimo elektronsku grafiku... A mi prebacujemo LEN iz jedne države u drugu. U Birou LEN ima dvadesetak ljudi od kojih su samo trojica-četvorica iz vaterpola. Kako plivač ili skakač u vodu može da rešava pitanja iz vaterpola? Holanđani su sada napravili u Ajndhovenu vrhunsko takmičenje. Međutim, pravila su takva da su sudije i delegati tretirani kao VIP ličnosti. Zašto? Sudija je sudija, a delegat je u ostalim sportovima neprimetan.
Može li od običnog deteta da se stvori vrhunski vaterpolista?
Ne može. Od onih koji se na Banjici upišu u školu vaterpola samo jedan do dva odsto postanu igrači. Kad smo kod toga moraćemo da menjamo doktrinu srpskog vaterpola. Recimo, veslači su odlazili u Ameriku, pa su se onda vraćali. Kod nas su tamo ranije odlazili igrači iz druge ili treće grupe, a sada iz prve. Zbog toga moramo da se povežemo s njihovim fakultetima tamo, da vidimo kako oni rade, da pošaljemo naše trenere da budu tamo od januara do, recimo, aprila, kako ti naši vaterpolisti ne bi bili zaboravljeni i da kad se vrate budu spremni za ono što je nama potrebno.
Kakva je Vaša komunikacija s igračima? Kakva je uloga kapitena?
Kad su igrači u bazenu onda je sve u trenerovim rukama i ja prema svima imam isti odnos. Komunikacija trenera i igrača je možda važnija van bazena i tu kapiten ima svoju funkciju. Ja imam privilegiju da imam takve igrače da nam karantin nije potreban. Ne kontrolišem ih, jer imam apsolutno poverenje u njih. Uveli smo da ne koriste mobilne telefone za vreme ručka i večere, ali mislim da je to normalno.
Zlato iz Ajndhovena – adut za London ili otežavajuća okolnost?
Kako god da je bilo naš cilj se ne menja. Mi samo treba da budemo pametni. Imaćemo i psihologa Mariju Andrijić da rastereti igrače kako bismo se maksimalno spremili za Olimpijske igre.
Ivan Cvetković
objavljeno: 05.02.2012
Pogledaj vesti o: Evropsko prvenstvo
