Izvor: Politika, 27.Maj.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uz rame Vimbldonu, a u kolu bez dodira
U Priboju još 1880. imali teniski teren, ali strogih patrijarhalnih običaja ni u 20. veku se nisu odricali. – Ašikovanja pod pendžerom
Priboj – Samo tri godine posle prvog teniskog turnira u Vimbldonu, u malenom Priboju, zahvaljujući osnivanju austrougarskog garnizona i gradnji terena za tenis na poljani Zelenac, 1880. godine odigran je prvi turnir kod nas u „belom sportu”. Igrao se, tako, tenis kraj Lima sve do 1929. godine, kad je preko terena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prešla železnička pruga. Istovremeno, carevali su tada u ovom kraju strogi patrijarhalni običaji, i kod srpskog i muslimanskog življa, sasvim nespojivi s modernim igrama, reketom i lopticom.
Dok su došljaci oficiri na Zelencu osvajali gemove i setove, iz obližnjih varoških kuća devojke nisu smele da izlaze bez pratnje, pa su s momcima ašikovale pod pendžerima, a u pribojskim selima živelo se u kućama oblepljenim blatom bez prozora, i u kolu momci i devojke igrali su držeći se za dva kraja maramice.
O tome, podsećajući na zaboravljene narodne običaje, u nedavno objavljenoj knjizi „Iz prošlosti pribojskog kraja” piše Momir Marjanović, Beograđanin rodom iz Pribojske Banje. Ne samo što je to po zavičaju istraživao, on je više od tri decenije kao diplomata u Evropi sakupljao strana dokumenta o malo poznatoj prošlosti Srbije.
Otvaraju se na stranicama knjige slike nekadašnjeg života na ovim prostorima, danas nekome čudne, ali vekovima ustaljene zarad narodnog opstanka pod tuđinom. Šta sve nesrećni seljak bezemljaš u okolini Priboja s početka 20. veka, gde su Turci vladali dok je već na obližnjem Zlatiboru bila slobodna Srbija, nije plaćao posustaloj državi i agama: od poreza na zemlju, desetka i vojnice do poreza na stoku, zgrade i okućnicu, na ličnost, šumarinu, pašarinu, na džibru, trgovinu, zanate, vodenicu, valjaricu... A živeo je u građevinama pod busenjem i slamom od lošeg materijala, jer je ta zemlja pripadala turskim spahijama, pa su seljaci često premeštani s poseda na posed.
„Stanovnike ovog kraja etnolozi nazivaju brđanima ili gorštacima, kažu da su telesno i mentalno zdravi, odvažni, pobožni i ponosni, u svakoj prilici dosetljivi i domišljati. Ipak, međusobne svađe i tuče nisu bile retke među njima, a najčešće su izbijale zbog nepoštovanja međe, krađe stoke, ali i zbog devojaka. Negovani su komšijski odnosi. Govorilo se: Bog, pa komšija! Od komšije se pozajmljivao hleb, plug, kantar, konj na uslugu, komšiji se išlo na mobu, žalost, veselje, na slavu”, piše Marjanović.
Porodični život činile su mnogočlane zadruge, čiji je starešina neprikosnoveno poštovan. Solidarno udruživanje seljaka jedna je od osnovnih odlika zajedništva, međuljudski odnosi su bili na zavidnoj visini. Poštovan je i običaj davanja vere (sličan albanskoj besi) pod zakletvom, koje se svaki davalac neopozivo držao, jer se vera nije smela pogaziti do „poslednje kapi krvi”. Ljudi su jedni drugima novac ili šta drugo pozajmljivali u četiri oka: u patrijarhalnoj sredini poverenje se nije smelo izneveriti.
Zanimljivi su običaji ašikovanja i ljubavi iz tog vremena. Momci bi odlazili varoškim devojkama pod prozore, na avlijska vrata i vodili ljubavne razgovore, naročito u dane praznika kad joj roditelji nisu bili kod kuće. Devojke su bile ograničene na avlijski prostor i izlazile u pratnji, dok su se momci slobodnije kretali. Njihovo sretanje je bilo i grupno, kod javnih česmi, a u selima na mobama, poselima. „Devojka koje bi se momak samo dotakao bila je pod ’mahanom’ (manom) i taj bi morao odmah da je oženi. Momak nije smeo ni po koju cenu da uđe u devojčinu kuću radi ašikovanja. Na selu je ašikovanje bilo slobodnije, ali samo na rečima, dodirivanje ni ovde nije dolazilo u obzir. Momak je devojku darivao suvim smokvama i grožđem, a devojka mu uzvraćala cvećem, vezenim maramama, jabukom. Ako bi ašikovanje davalo nadu da će do braka doći, slate su ’uhodice’, starije poverljive žene koje su pod nekim izgovorom ulazile u kuću i raspitivale se o momku ili devojci”.
Svadba je, piše Marjanović, obilovala običajima, a po završetku svadbe mladenci, pre nego što pođu u unapred pripremljenu odaju na prvu bračnu noć, pojedu po kocku šećera i lepu jabuku, da im život bude sladak, a deca lepa. Sutradan se proverava poštenje neveste – u slučaju da mlada nije mogla da dokaže svoju nevinost krvavom košuljom, neretko se dešavalo da bude vraćena svojim roditeljima.
Branko Pejović
objavljeno: 28.05.2012.
Pogledaj vesti o: Tenis
