Izvor: Glas javnosti, 28.Mar.2010, 11:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija do Bijeljine
Reke su granice. Preko reke se uvek nešto švercovalo. Pamti istorija golaće Zeke Buljunbaše i njegove noćne skeledžije. Sa od Dvorova Lalom, bjeljinskim vagabundom, koji je ležao u Zenici sa Alijom Izetbegovićem, upoznao me je Bora Čorba. Postavio nam je sačekušu sa pečenim jagnjetom i čekao da se iz Kninske krajine vratimo. Lalo se nije bavio sitnim švercom. Imao je na uvu zlatni mali reket. A nije bio teniser. Švercovao je žive ljude iz Bijeljine za Srbiju. Tarifu od hiljadu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << maraka sam je odredio. Ali uzimao je i manje. Begunci od rata prolazili su kroz njegove ruke.
A onda je rat u Bosni završen i počelo je bombardovanje Jugoslavije. I opet je Lalo ljude švercovao. Ovoga puta iz Srbije za Bosnu. Bilo je i onih Bosanaca koji su pobegli za Srbiju, a sad su se vraćali. Naučili ekavicu. Njima je Lalo naplaćivao po hiljadu i dvesta maraka. Zbog dijalekta. Objašnjavao mi je.
Umro je Lalo Četnik. Ni od noža ni od metka. Jednostavno je umro.
- Đes' ba, Neba, jeboga ti - kaže mi jedan, kojeg prepoznajem, al' ga poznat ne mogu.
- Doš'o da pišem o švercu.
- Nema ti toga danas. Šverc je kad se švercuje oružje i ljudi, a ovo što rade je posao za babe - reče mi on.
Jeste, moj pobratime, ali zadatak je zadatak. Novina me ljebom rani. Kad ne znam ništa drugo da radim sem da pišem.
Idemo prema Dvorovima. Do "Fis" mola. Drže ga Gudelji iz Viteza. Tamo nas čeka ljubazni gospodin Dragan Jovanović, koji je šef tog megamola koji se prostire na 11.000 kvadratnih metara površine. Unutra nema firmirane robe. Tu se prodaje roba iz Kine, Turske, Mađarske, Austrije... Svaka potreba za pogorelca čoveka. Možeš ako ti je merak i bubnjeve da kupiš. Pitamo ga za kupce iz Srbije.
- Dajemo pet odsto stalnim kupcima jeftiniju robu, zatim im se vraća PDV tako da je naša roba u startu jeftinija za 22 odsto. Za 100 maraka - pedeset evra - možeš kompletnog đaka da opremiš. Farmerice su osam evra. To su iste farmerice koje u buticima vrede dva'est evra - objašnjava Jovanović.
- Inače, isplati se ovde kupcima iz Srbije da dođu. Na sto maraka ovde mu je jeftinije za dvadeset dve marke. Bude i po šezdeset-sedamdeset velikih kupaca za vikend. Ovde mi izdamo SL obrazac, oni odu, na carini ga overe i neki se po sedam puta vraćaju, da kupuju novu robu - priča on.
Idemo do "Agroživovih" hangara, koji su pretvoreni u buvlju pijacu. Tuga, čemer i jad. Nalazi se oko sedamsto metara od "Fisa". Nekad slavan buvljak, gde se snadbevalo pola Srpske, lagano umire. Nigde kupaca.
- Nemoj da slikaš. Ovde nema ništa za slikanje - oko nas se okupljaju žene, pitaju za koga radimo i ko smo.
Pričamo da smo novinari, da priču pravimo o tome kako iz Srbije dolaze za robu u Bijeljini. Nastaje smeh. Pa, ovde ni iz Bosne nikog nema. Vidiš li ovu tugu i jad? Vidiš li na šta smo došli?
Tu u ćevabdžinici na buvljaku ishranjujemo. Žena neodredive starosti i narodnosti prosi. Dajemo joj neki dinar, a fotoreporter je slika.
- Sad mi platite ručak kad ste me slikali - dobacuje.
Bijeljina se gradi, mnogo više nego što sam očekivao. Jedva se snalazim. U zatvorenoj za saobraćaj Zlatnoj ulici kafić do kafića i puno mladeži. Sve poratne generacije. Do jedanaest uveče rade, ali vikendom imaju diskoteke... Tu je i zelena pijaca. Ispred nje, babuške još prodaju vunene čarape, boju za jaja i diskretno umotane cigare! Dok ima cigara na ulici tu države u pravom smislu nema. Ko zna kuda vode kotrobanski putevi? Penzioner Pero se šetka između tezgi. Kako se živi, pitam. Kolika je penzija.
- Dvesta evra. Teško je s tim preživeti ovde. I još su penziju smanjili. Bila su teška vremena i pre, ali sad pogotovu. A da l' će biti bolje, to je teško da kažem. Ne verujem da će biti bolje. Ni koji nešto proizvedu nemaju kome da prodaju. Mnogo se promenila Bijeljina - priča Pero.
Jaja su pet za marku deset za evro. Približava se Vaskrs. Bar jaja će biti.
Napuštamo Bijeljinu slušajuć' radio. Slobomir. Kaže onaj iz kutije RTV Slobomir. Prolazimo pored Univerziteta Slobomir, pa onda na Pavlovića ćupriju. Ćupriju koju su izgradili Slobo i Mira Pavlović.
Tu pred mostom biće jednog dana grad.
