Izvor: Politika, 11.Maj.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šampion od trotineta i rolšula do stonog tenisa
Nekadašnji „broj 10” sa svetske rang-liste ističe da su svi njegovi uspesi u stonom tenisu rezultat „krvavog rada” i da, za razliku od svog sina koji je „suvi talenat”, on nema za čim da žali u karijeri
U vreme dok se igra Svetsko prvenstvo u Roterdamu prinuđeni smo da se vratimo u istoriju našeg stonog tenisa, jer danas nemamo takvih junaka. Razlog više za razgovor s Milivojem Karakaševićem jeste nagrada za životno delo Sportskog saveza Beograda koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je dobio prekjuče.
Iako ga nove generacije uglavnom znaju kao oca Aleksandra Karakaševića, poslednjih godina našeg najboljeg igrača, oni stariji ne zaboravljaju da je on sa Dragutinom Šurbekom i Antonom Stipančićem žario i palio i u Evropi i u svetu. Bio je to jugoslovenski tim snova, sposoban da pobedi svaku selekciju na planeti.
Za svoj vrhunac smatra Evropski šampionat u Pragu 1976. godine, kada je u finalu Jugoslavija – Švedska 5:2 uspeo da pobedi Johansona sa 2:1 (13:21, 21:16, 23:21) u meču u kom je protivnik računao na izjednačenje 3:3. Šveđani su do tada imali šest uzastopnih titula.
– U Pragu smo konačno postali najbolji u Evropi, iz četvrtog pokušaja, posle Moskve, Roterdama i Novog Sada. Pobediti onda Šveđane značilo je biti najbolji na svetu. – kaže Milivoje Karakašević. – Najviše mi je krivo zbog poraza od Japana u polufinalu Svetskog prvenstva u Nagoji 1971. kada smo vodili sa 4:1 a izgubili sa 5:4. Da smo ih dobili imali bismo takoreći zlato u džepu jer je drugi finalista bila Kina, danas svetska sila broj jedan a tada naša stalna mušterija.
Rođen je 30. jula 1948. u Zemunu. Završio je Zemunsku gimnaziju i Poljoprivredni fakultet. Manje se zna da ima diplomu i Muzičke škole „Kosta Manojlović”, odsek klavir. Stoni tenis je počeo da igra vrlo kasno, sa 14 godina (1962) u zemunskoj Mladosti, kada su njegovi stonoteniski vršnjaci imali već po šest-sedam godina „staža”.
Kad su u pitanju u titule sa mediteranskih i balkanskih igara, kao i međunarodna prvenstva širom sveta, kaže da te trofeje i ne broji. Računa samo devet odličja sa reprezentacijom (u njoj od 1968. do 1985) sa najvećih takmičenja: zlato na EP 1976. u Pragu, srebro na SP 1975. u Kalkuti, na EP u Moskvi 1970. i Roterdamu 1972, bronza na SP u Nagoji 1971, na EP u Novom Sadu 1974. i Budimpešti 1982. Pored ovih ekipnih medalja ima i bronzu u dublu sa Kosanovićem, sa EP 1978.
Četvorostruki je uzastopni učesnik TOP-a 12 Evrope, turnira koji okuplja 12 najboljih evropskih igrača. O svom najboljem plasmanu na svetskoj i evropskoj rang listi, kaže:
– Na svetskoj listi sam dogurao do 10. mesta a na evropskoj do petog – naglašava Karakašević koji je kao selektor osvojio osam medalja. – To danas zvuči kao fenomenalan uspeh, ali u ono vreme imali smo Šurbeka i Stipančića kao svetske brojeve dva i tri i evropske jedan i dva. Ponosan sam što sam četiri puta bio pojedinačni prvak Jugoslavije jer je to u ono vreme bilo teško gotovo kao i šampionat Evrope. Imam i četiri prva mesta u dublu.
Uvek je isticao da je „rad 99 odsto uspeha” a „talenat svega jedan procenat”. Pre toga želeo je da kaže nešto i o tome kako su mu pobede oduvek bile u krvi:
– Razume se da niko ne voli da gubi, ali sam siguran da se malo sportista toliko raduje pobedama kao ja. Od malena sam u svemu težio da budem prvi pa i danas čuvam diplome koje svedoče da sam sa šest godina bio prvak Zemuna u trci trotineta a sa sedam šampion Zemuna u trci na rolšuama. Talenat nikada nisam računao jer on se podrazumeva. Moraš da imaš neki talenat da bi pobeđivao. Ja sto odsto pripisujem radu. Tu mislim na kvalitet rada onoga ko s tobom radi i tvoj lični kvalitet rada. Igrači poput Lupuleskua i mog Saleta imaju talenat u ruci a Šurbek i ja smo imali talenat za rad.
Jedan od najtrofejnijih trenera u istoriji našeg sporta Dušan Osmanagić je jednom rekao da niko kao Milivoje Karakašević, računajući sve sportove, nije mogao tako da „iscedi iz sebe poslednji atom snage”. Karakašević se na to nadovezuje:
– Nikada nikome nisam poklonio ni poen. Za svaki sam se krvavo borio. Na Svetskom šampionatu u Novom Sadu 1981, u meču koji je odlučivao o medalji, pao sam od iscrpljenosti i lekari su morali da mi ukažu pomoć na licu mesta. Kod 4:3 za Poljake, igrao sam protiv Kuharskog i izjednačio na 4:4. U poslednjem setu sam vodio sa 19:10 ali je Kuharski izjednačio na 19:19 i bio sam suočen s porazom. Sva moja stremljenja svela su se na naredna dva poena, uspeo sam da vratim obe serve Kuharskog čiji su udarci završili u dno mreže i tog trenutka sam jurnuo ka publici i u dodiru s njom završio na podu. Na žalost, izgubili smo sa 5:4.
Za kraj, želeo je da istakne da je u njegovoj karijeri sve na svom mestu:
– Ne želim ni jedan promil za ničim u svojoj karijeri i nikada me nećete čuti da kažem kako sam mogao više. Učinio sam i više nego što sam mogao. Dok moj Sale stalno uzdiše: Eh da sam ovo, eh da sam ono…
S Partizanom jednom prvak
Milivoje Karakašević je igrao u Partizanu od 1970. do 1979, u Vojvodini od 1979. do 1981, u Nemačkoj i Holandiji od 1981. do 1988, a karijeru je završio u Partizanu u sezoni 1988/89. U toj sezoni je prvi put postao ekipni prvak Jugoslavije, zajedno s Ilijom Lupuleskuom.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 12.05.2011.
