Izvor: Blic, 20.Sep.2011, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi grend slem
Ona viner lopta u trećem gemu drugog seta majke svih turnira kojom je Korto Malteze ovlastio jednog beogradskog tenisera da traži nepoznate kote po davno ispitanom pravougaoniku igre, mene je direktno odnela preko Atlantika u drugo vreme. Tačno u 1971. kada sam, između Vimbldona koji je osvojio Australijanac Džon Njukomb i Otvorenog prvenstva Amerike kada je pobednički pehar digao domaći Sten Smit, disao vazduh londonskog leta.
Stanovao sam u golom srcu Sohoa, u sobi gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je nekad živeo i stvarao Johan Brams. Gazdarici sam zamerao zbog posteljine prljavije nego pepeljara u irskom pabu tvrdeći da je prilikom odlaska čuvenog kompozitora poslednji put soba očišćena. Prekoputa u klubu Ronija Skota Sten Gec je noću svirao ono sto će se pojaviti na albumu ”Dinasty”. Vikendom bismo u Hajd parku topili gospođe sa korpama punih džakonija pričama kako je Vladimir Perovič sa Taša gladni Lenjinov unuk. Malo niže, u tek otvorenom Hard Rock Cafeu pili pivo i gledali ludorije Kita Muna i Džona Bonema. Na Oksford stritu prepunom jahača oluje pojavili se prvi posteri tek umrlog Džima Morisona, dok je niz krivudav Portobelo dominirala čudesna pojava duge sede kose i još duže brade, koja je stenjala na levu nogu. Ta spodoba sa plavim lenonkama na pola nosa, cilindrom sa crvenom zakrpom, crnom ružom na reveru sakoa psihodeličnih boja i starim farmerkama na plišanoj tezgi prodavala je mutna ogledala i ploče bez etiketa. A svuda, baš svuda od Kilborna do Griniča, od Kensingtona do Endžela, od Čelzija do Kamdena ganjale su nas dve pesme sa albuma koji je zvučao kao to pozno leto na prljavoj Temzi nalik iz romana o Lunu kralju ponoći. Nebo nad Londonom bilo presvučeno nitima neobičnih zvezda koje su treptale u ritmu pesama Promuklog.
Nešto me i danas pocepa kada me te pesme povrate u sedamdeset prvu: Maggie May i Reason to Believe. Mi drtavimo, a taj glas i dalje zvuči kao da njegov vlasnik pojeo sve čaše pošto ih je prvo ispraznio. Mandoline, savršeni bubanj, netipična melodija i lična priča o klinačkom gubljenju nevinosti sa starijom lakodajkom i balada o razlogu da se živi i tamo, gde je svaka igra ostala bez pravila, deo su albuma koji je opametio naše uši i zauvek raširio jedra u prostoru koji nazivamo duša.
Dogodila se istorija: te dve pesme na jednom singlu napravili su krajem septembra 71. presedan u istoriji diskografije istovremeno zaposedajući sva četiri prva mesta top-lista sa obe strane Atlantika. Slučaj se nazvao grend slem, a jedan detalj je u euforiji ostao nezabeležen: singl i album su četiri nedelje bili prvi u Australiji.
Kad je Đoković nadalirao Nadala na Vimbldonu i Kvinsu, ponovio je zapravo istu stvar na drugi način. U tenisu od 1930. grend slem je podvig kad se u istoj godini osvoje svi najveći turniri (Melburn, Pariz, London i Njujork). Amerikancu Don Bađu prvom je 1938. pošlo za reketom da osvoji sva četiri ključna turnira. Isto je dva puta u karijeri ('62. i '69) ostvario Australijanac Rod Lejver.
Rod Stjuart je pomenutom pločom redifinisao rok senzibilitet. Više pesmotvorac nego čovek tuge, u reči je iscedio sopstvenu krv, a strujnom udaru rokenrola pridodao nežnost mandoline, havajsku gitaru... i srce. Tako je londonski monden postao Umetnik, baš kao što se Novak Đoković, veliki musketar tenisa, kroz tih nekoliko mečeva za večnost odigranih na Vimbldonu i Kvinsu, popeo do vrha rezervisanog samo za besmrtnike igre. I kao što je Rod, nesuđeni fudbaler, 1971. pesmom paralelno osvojio London, Njujork i Melburn, tako je Novak tačno 40 godina kasnije iste prostore pokorio svojom verzijom raspevanog tenisa.
Pogledaj vesti o: Tenis
