Izvor: Politika, 24.Sep.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada celo selo brine o školi
Omladina zlatiborskog sela Visoka, uz pomoć meštana, obnovila školu i Dom kulture u kojem se održavaju seoske igranke, predstave, igra tenis…
Zlatibor – Milorad, Vidan, Dragan, Slađana, Milka, Milan, Ivan, Igor, Olgica, Milica… do škole putuju u proseku pet kilometara, a neki čak 13. Idu uvek u grupi, sa osmehom, čuvaju strah jedni drugima. Kada je veliki sneg roditelji idu prvi, da ugaze stazu. Kažu da u školu dolaze rano i rado. Između časova uče, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rade domaće zadatke, igraju stoni tenis. Mlađi obožavaju ljuljaške, stariji fudbal i odbojku sa nastavnicima i roditeljima.
Oni su đaci izdvojenog odeljenja Osnovne škole „Ratko Jovanović”, u selu Visoka, najvišem na Zlatiboru. Ovo je selo i sa najviše toponima u Srbiji, tvrde, i sa najčistijom rekom u Srbiji (Rzav), a odnedavno poznato i po tome što su pokrenuli akciju koju je Ministarstvo omladine i sporta proglasilo najboljom volonterskom akcijom za 2010. godinu.
Do Visoke se stiže posle tridesetak kilometara vožnje od Arilja. Po oštrim krivinama koje se penju do 1.350 metara, nema kola, a ni pešaka. Dočekuje nas selo uvijeno u maglu i kišu, a u školi ispred koje nema asfalta, i đaci i nastavnici i meštani.
Pošto je direktor u matičnoj školi, glavni je nastavnik matematike i fizike Petar Marjanović, inače svetski rekorder u raketnom modelarstvu. Ne voli da ga zovu šefom, jer kaže da to nije. Ovde su uvek učitelj i dva nastavnika, ostali dolaze iz matične škole koja pokriva šest, sedam sela.
U školi koja je osnovana 1920. godine, danas je tridesetak učenika. U jednoj od učionica igraju tenis, u maloj pomoćnoj prostoriji je kompjuter za kojim zatičemo nekoliko đaka. Tu se kuva i kafa. Najviše ih je na igralištu. Pored škole je ambulanta, ali zatvorena, jer lekar dolazi jednom nedeljno i nedovršeni stanovi za nastavnike.
– Ja sam posle tebe. A ja osmi – đaci provire u sobu s kompjuterom, viknu broj i odjure napolje. Marjanović sa osmehom kaže da je ovo verovatno najopterećeniji kompjuter u Srbiji. Od Ministarstva omladine su na poklon dobili i laptop.
Visočani su prvo sami obnovili krov škole, jer je šest od osam prostorija prokišnjavalo. A onda je neko predložio da se sredi i Dom kulture, koji se nalazi tik uz školu, u čijem su oronulom zdanju đaci održavali priredbe, a koji je nekada bio sedište ovog kraja i poznat po seoskim igrankama. Ovde sva omladina voli kolo, kažu, nema ko ne zna da igra, a mnogi su prve korake naučili baš u ovom domu.
– Radovi nisu bili mali, a bilo je isto ovako vreme, betonirali smo pod kišom. Zamenjen je pod, stavljena nova bina, zidovi su omalterisani, postavljeno je neonsko osvetljenje, zamenjena ulazna vrata, napravljene su klupe… Svi su radili besplatno, učenice su kuvale, bila je prava moba – pričaju Marjanović i predsednik Mesne zajednice Zlatomir Petrović.
Zlatomir kaže da je u selu „400 stanovnika za glasanje”, ali da im nije bitno ko dobija na izborima – svi se slažu i bore da sačuvaju školu, jer ako ode škola, neće ni sela više biti.
Nikola Nikolić je jedan od onih koji je završio srednju školu u Arilju i koji se vratio. Radi maline i krompir, kao i većina u selu. Zlatomir dodaje da se bore da stvore uslove za mlade da ostanu u selu, a sudeći po broju đaka, kojih će sledeće godine biti još više, plan uspeva. Čest je slučaj da se mlada dovede iz grada. Trenutno je ovde jedan predškolac, a od petog do osmog razreda je 17 đaka, kažu nastavnice Marija Bogosavljević i Dušanka Tucović. Đaci sedmog i osmog razreda upravo su formirali đački parlament.
Đaci nam sa ponosom kažu da su sa jednom od svojih predstava pobedili na festivalu dečjih pozorišta u Arilju. Njihov film „Jedan dan u školi”, osvojio je 2009. godine na konkursu Microsofta drugo mesto, dodaju Milica Gavrilović i Olgica Bojović koje su sada u srednjoj školi. One su bile deo ekipe koja je pravila film, a pisale su i za školski list „Đačko pero”. Olgica je bila jedan od onih đaka koja je do škole pešačila 13 kilometara.
Kakve su ocene?
– Skoro svi smo odlični – odgovaraju uglas i pokazuju na Stefana kojem je danas 10 rođendan. Čestitamo i pitamo da li se boje kada idu u školu?
– Ne bojimo se, pa vidite koliko nas je – odgovaraju uz opšti smeh, iako priznaju da su jednom videli trag medveda.
Ivko Šaptović, predsednik podružnice Visoka – Lovačkog udruženja Arilje kaže da ovde ipak nema medveda, uglavnom divljih svinja i lisica, a vukovi su nekada bili kao domaće životinje.
Svetolik Aleksić, glavni je majstor u selu, inače penzionisani trgovac. Ako treba nešto da se zakuca, da se popravi prag – tu je deda Svele. Njegov brat je književnik Vuk Aleksić, pisac Visočke hronike, što delom objašnjava i što Svetolik drži istoriju ovog kraja u malom prstu. „Ovde je teško živeti, ali i dobro. Što si dalje od civilizacije, to si manje iskvaren”, kaže deda Svele.
Visočani nisu sredili samo školu i Dom kulture, već su se postarali i za struju i telefone. Celo selo je kopalo kanale za kablove i rupe za bandere. Sad imaju planove vezane za obnovu Visočke banje, među najtoplijim i najstarijim u Srbiji, poznatoj za lečenje reume, živaca i očnih i kožnih bolesti. Kažu i da je prava šteta što svi znaju za onaj drugi deo Zlatibora, od čijeg centra su udaljeni 15 kilometara.
– Ništa nama nije teško. Samo da nas je više – čudo bismo napravili.
Verujemo. A raznim ministarstvima poručujemo da „dreše kesu” i šalju u Visoku. Dok još ima ovakvih sela i ovakih ljudi.
Sandra Gucijan
objavljeno: 25.09.2011.
Pogledaj vesti o: Tenis, Odbojka
