Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Feb.2019, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Lekcija No1
Najbolji svetski teniser Novak Đoković proglašen je za najboljeg sportistu na planeti 2018. godine po izboru Akademije Laureus.
To je četvrti put da ovaj teniser dobija veliku nagradu. Neočekivano? I da i ne. Željeno? I da i ne. No, Đoković, iako je uspeh zaista planetaran u svakom smislu, nije tema ovog teksta. Ali jeste ključna >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << karika, a tema je lekcija koju je prvo sebi, a onda svima dao. Leti, padni, ustani, misli, oslušni, radi. Jer, nije sve stvar tehnike i motorike, ne može se bez mozga i bez drugih ljudi. Đoković je, podsetimo, sa sportskih nebesa pao prilično nisko. Iz našeg ugla nebitno šta ga je svojevremeno sunovratilo; bitno je ono što ga je vratilo. A to su upornost, posvećenost i poverenje u tim. I u sebe.
No, te tri čarobne stvari – upornost, posvećenost i poverenje – kao i one tri čarobne reči svačijeg detinjstva – izvini, hvala, molim – nisu rezervisane samo za vrhunski sport ili za malu kućnu upotrebu; one su ključ za sve i svakoga, pođednako za državu i pleme, monarha i podanika, vernika i ateistu. Za vladu i građane, predsednika i birača. Pa, ako bilo šta i bilo ko od njih to ne shvata, dobiće neprestano vrćenje ukrug. Ponavljanje istog, bez izgleda da se nešto promeni. Ili zamrznuti konflikt, kako glasi jedna od ovdašnjih najčešćih floskula.
Političku lekciju drugog tipa, sa zasad dobrim rezultatima, regionu i svetu odaslali su nedavno premijeri (Severne) Makedonije i Grčke Zoran Zaev i Aleksis Cipras. Nije bilo, dabome, lako i verovatno će ih koštati političke karijere, bar na izvesno vreme, ali učinili su presudan korak u prevladavanju i prevazilaženju teške međudržavne priče. Uporno, posvećeno i s poverenjem u same sebe, jedan u drugoga, a i u građane koje predstavljaju.
Da iole takve posvećenosti, upornosti i bar malo poverenja ima na nekim drugim neuralgičnim kotama regiona, svi ovde već umorni ljudi imali bi razloga za smešak. I malo nade. Kosovo je, naravno, najbolji primer jer se, uprkos već višedecenijskom sporenju, povremeno vatrenom bukvalno, povremeno pregovaračkom, ne vidi ni svitac na kraju tunela. Naprosto, iako godinama kao nešto pričaju, svi su zabarikadirani u prostu nameru, nešto da uzmu, a da ne daju – mada se ne zna odakle svakom, od političara na vrhu tzv. pregovora do poslednjeg građanina, čak i onog koji više preferira da je narod sa velikim N – pravo da daju i uzimaju? Zar nisu svesni da im je jedini zalog budućnost koja ne bi smela da bude u njihovim rukama; njihova je samo sadašnjost i ako ne bace dobre karte partija nikada neće biti gotova.
Može se isto primeniti i na BIH, stradalničku bez sumnje u svakom pogledu, ali i četvrt veka posle još jednog sejanja kostura i krvi nespremnu da se odmakne makar koračić od zacrtanog uzimanja-davanja. Nespremnu da posle pada ustane, misli, oslušne, radi.
Isto važi i za Srbiju na unutrašnjem planu; tu kao da niko ne vidi i ne čuje drugoga. Čak ni ovog do sebe s kim deli znoj i hleb. Makar i do krvi opet došlo, premda ni ona davno i nedavno prilivena nije ljudski ožaljena niti kažnjena.
Valjda je lakše i unosnije nekima zatezati, svađati se i tući nego biti posvećen i uporan s poverenjem u drugoga. Čudo jedno da je Đoković ovde rođen!
