Izvor: B92, 29.Maj.2023, 12:04
Iluminacija: Marseljeza za Luku Puja
Sudeći po naslovu, reklo bi se da pišemo jednu tenisku romansu, kao što je nekada Bijelo dugme imalo onaj predivan instrumental, "Uspavanka za Radmilu M".
Ali nije to... Ovo je jedna mala, remboovska iluminacija za Luku Puja. A gde ćete da vas svetlo jasnije ozari nego tamo gde, kažu, najjače sija - u Parizu?
Luka Puj je pre samo devet meseci, u tamnim hodnicima sopstvenih lutanja kroz surovu realnost, bio nadomak da sve ostavi i otpeva uspevanku svom tenisu. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Srećom, nešto ga je probudilo, trgnulo, gurnulo napred. Neka nevidljiva, ljudima često neznana sila. Izvukao se iz kandži depresije i alkoholizma, ishlapele su sve popijene boce šampanjca, skupocenih francuskih vina. Jedna serija pobeda za tenisera učini čudo.
Jer svako ko je ikada uzeo reket i lopticu i igrao makar rekreativno, zna koliko je važno pobeđivati.
U sportu u kom nema remija, jedan niz neuspeha može vas oduvati sa teniske pozornice, duboko u periferiju sistema, duboko ka dnu liste, gde momak iz Grand-Sinta, komune na periferiji Denkerka, trenutno obitava, na 670. mestu.
Gledao sam Luku Puja pre četiri godine u polufinalu Australijan opena protiv Novaka Đokovića. Nije imao šanse.
Gledao sam ga i u osmini finala, na Vimbldonu iste godine, protiv Rodžera Federera.
Ono što je bilo zajedničko u tim mečevima, jeste taj neskriven, dijamantski teniski talenat, ali utisak je nekako nedovoljno izbrušen.
Da se razumemo - u Pujovoj igri ima svih elemenata modernog, ubitačnog tenisa, ali i one crte klasičnosti, gracioznosti koja pod naletom sve brže i snažnije igre, polako nestaje.
Može da igra sjajno sa osnovne linije, ali je bekerovsko-edbergovsko-samprasovski neodoljiv kada krene napred, u napad na mrežu. To sam oduvek voleo u igri Luke Puja. Tu hrabrost, taj osećaj kada treba da krene u napad.
I tu neku neskrivenu dozu izvesne rustičnosti, koja se nekako najbolje videla u ovih nekoliko dana kvalifikacija i velikog povratka pod reflektore Pariza.
A na terenu, sa onom bradom, deluje poput Bredlija Kupera sa reketom. I publici se i takav, otvorenog srca, jako dopada.
Rolan Garos je najsuroviji turnir - očas ćete se naći u njegovoj prašini, ako nemate tu crtu strasti, borbenosti, ratničkog instinkta. Zato se Rafael Nadal tu osećao kao svoj na svome, on se u taj mozaik Rolan Garosa uklopio u savršeno skrojenim konturama.
Luka Puj je oduvek u sebi imao tu neku notu da spolja deluje ležerno i hladno, ali istina je drugačija, on prosto gori iznutra!
Možda je upravo ta činjenica da će Pariz biti domaćin Olimpijskih igara 2024. uticala na to da se Luka uhvati za to uže nade i kaže, "pa dobro, bestraga mu sva ova muka...hajde da još jednom pokušam".
I evo ga, tri pobede u nizu u kvalifikacijama i spletom sudbine, poslednji protivnik u kvalifikacijama i prvi u glavnom žrebu bio je isti čovek, nesrećni Jurij Rodionov, koji je za samo nekoliko dana mogao da oseti šta znači izgubiti od istog igrača, tako brzo.
Luka Puj je posle te prve pobede u kvalifikacijama, prosto bio preplavljen emocijama, seo je u stolicu, sagnuo glavu u peškir i plakao, plakao...
Samo on zna šta mu je u tom momentu sve prolazilo kroz glavu i kako se osećao.
"Rekao sam sebi, ovo je dobar žreb, pobedio si ga u kvalifikacijama, znači da te se sad plaši, iskoristi to i daj sto odsto od sebe i videćemo", rekao je Luka Puj posle pobede u prvoj rundi nad istim protivnikom.
Možda je Rolan Garos za većinu grandioznost "Šatrijea" ili meki mistični, tipično francuski šarm koji izbija pod tribinama "Lenglena", ali svaki slem ima neki svoj teren koji je čudesan, koji je u senci, ali je magičan.
"Četrnaestica" u Parizu je ona koju Luka Puj sada ne želi da menja.
Nedelja predveče, oko 19.25 kada je sa protivnikom izašao na teren, postala je jedna mala Dejvis kup arena i Luka je tu energiju zaista fantastično iskoristio.
"Nikada nisam bio popularniji... Pola sata sam ostao da dajem autograme, svi su me silno podržavali i želeli da pobedim".
U ova surova vremena, ljudi još osećaju šta znači nekom dati vetar u leđa, pogurati ga kroz njegove sopstvene bure, izdići ga pod svetlo sunca, posebno ako je dugo, kao Puj, obitavao u senci, u mraku. Ima nade za sve nas, još. Ima.
U ovakvim trenucima uvek dolazi do neke spontanosti, do nekih stvari koje ostanu upamćene za ceo život.
Jer Luka Puj je posle četiri godine (!), a nekad je bio među deset najboljih na svetu, zabeležio prvu grend slem pobedu.
I iz nečijeg srca je zalupao takt Marseljeze, reči su krenule, stigle od jednog do drugog, došle do uha Luke Puja, koji je sada već sa horom razdraganih sunarodnika zapevao reči čuvene himne:
"Marširajte, marširajte...", odzvanjala je poruka sa "Četrnaestice", čini se da je stigla do svih zabiti Pariza i dalje, do granica Francuske.
Magično! Takvu lavinu emocija može samo sport da pokrene.
"Tenis nisam gledao do oktobra. U nekoj tački, rešio sam da se vratim. Znate, tenis je moj život", rekao je u martu ove godine.
Stvarno, šta je teniser bez tenisa... Najveće ljubavi se ne ostavljaju tek tako.
Zato, marširaj Luka, marširaj... Nek san traje, dok traje.
Autor: Zoran Kecman
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
Pogledaj vesti o: Tenis
.jpg)
