Izvor: Kurir, 06.Apr.2011, 09:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ČINOVNIČKA JADIKOVKA

Nedelja po podne. Svi žure da pozavršavaju ono što su planirali: majke da saviju sarmice za naredne dane, očevi da operu „jugiće", deca da napišu domaće, bake i deke da obrnu krug po obližnjem parkiću... A u sedam svi pred televizore! Igra Nole Nacionale. I svi već znaju šta je bekhend, forhend, dropšot, volej, slajs... Teniska nacija, takoreći. A Nole ko Nole, cepa li cepa onog simpatičnog Nadala. I već vide Srbi kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << mu se ime sjaji na prvoj ATP poziciji. Ponosni. Nekome se otme i ono: To samo majka Srbija rađa! Mi smo zemlja šampiona! Ale, aleee...

A prošle godine sam slušao Novaka kako prepričava čuđenje Britanaca, koji ne mogu da se opasulje kako to Srbi uspevaju da u napuštenim bazenima stvore teniske šampione. Oni tolike pare ulupaše, a onaj njihov Endi Mari nikako da se dočepa titule na nekom grend slemu. Na moju primedbu da logika kaže da, ako želimo da i ubuduće imamo šampione, ne treba ni da izlazimo iz tih bazena niti da ulažemo u teniske centre, Novak se samo nasmejao.

Jer zna Đoković da je ta priča o bazenima samo romantična epizoda koju je slatko prodati stranim novinarima. Zna on da bi malo sutra skidao skalpove Federeru, Nadalu i ostalima da, pored ogromnog talenta i rada, nije bilo upornosti i (finansijskog i svakog drugog) odricanja njegovih roditelja, koji su ga na vreme poslali napolje. A tako je, manje-više, i sa svim ostalim našim šampionima. Rečju, uspesi srpskih sportista, i lični i timski, zasnovani su uglavnom na roditeljskom principu. Dobro, i na entuzijazmu ponekog starog trenera ili nastavnika fizičkog.

U našim školama gotovo da više i ne postoje sportske sekcije, bar ne u ozbiljnom smislu te reči. Nastavnici i profesori fizičkog radije koriste slobodno vreme da zarade dodatnu crkavicu u nekom fitnes centru, nego da se upinju da na lepe oči stvaraju neke nove šampione. Kolo po školama uglavnom vode klubovi, kojima je interes da budu što veći, da pokupe što više članarina. A izbiti osiromašenim roditeljima iz džepa dve-tri hiljadarke mesečno (pa još ako je puta dva), ravno je dužničkom ropstvu.

Šta tek reći na tužnu činjenicu da bazični sportovi poput plivanja i atletike dišu na škrge. U dvomilionskom Beogradu postoje dva i po pristojna bazena, a bar polovinu atletskih disciplina nije moguće vežbati u zimskim mesecima jer u celoj državi ne postoji nijedna specijalizovana atletska dvorana. Dobro, kažu, sad će da je naprave u krugu Vojne akademije. Sa’ će, samo što nisu...

A sad je donet i dugo iščekivani Zakon o sportu. Deset godina je trebalo da se poludivlje stanje u domaćem sportu uvede u neku normu. Deset godina je trebalo da ćutke gledamo kako razne Keke vršljaju po srpskom fudbalu, tretirajući igrače kao stoku koju će pre ili kasnije da tapnu na svetskoj pijaci. Ali, sad je na to, vele, stavljena tačka. Znaće se čiji su klubovi, vodiće se poslovne knjige, sve crno na belo.

Da li to znači i da će u srpskom sportu konačno biti malo više reda? I da li to uopšte garantuje da ćemo u neko nedeljno popodne za nekoliko godina iščekivati finalni meč nekog novog Noleta? Ne. Nema garancija. Ima samo trunka nade da ćemo ubuduće manje da se oslanjamo na roditeljska sponzorstva, a malo više na zaokružen sistem. Gde će biti jasno ko i koliko ulaže i ko i koliko dobija. Naravno, sve na radost sportske nacije...

Nastavak na Kurir...