Izvor: B92, 22.Jun.2010, 14:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetska fudbalska prvenstva i ja
Jugoslaviju su srušili – penali
Mnogi još veruju da bi i SFRJ i SRJ imale više šanse da opstanu, samo da su Dragoljub Brnović i Faruk Hadžibegić 1990. u Italiji i Predrag Mijatović 1998. u Francuskoj bili precizniji sa bele tačke.
Piše: Ivan Mrđen
Izvor: Magazin Status
Pre dve godine, uoči trinaestog Evropskog fudbalskog šampionata odigranog u Austriji i Švajcarskoj, na stranicama Statusa napisao sam tekst „Mnogo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sećanja za malu utehu" (pod nadnaslovom „Evropska fudbalska prvenstva i ja"), u kojem sam, ne verujući da ću biti u prilici da pred devetnaesto Svetsko prvenstvo napišem nešto slično (iskreno, nisam verovao ni da će se Srbija plasirati na završni turnir u Južnoafričkoj Republici, ni da će ovaj magazin održati status mesečnika koji redovno izlazi, zato sve čestitke Radomiru Antiću i Slaviši Lekiću), morao da pomenem i neke svoje poduhvate vezane za najveće svetske fudbalske smotre.
Tu prvenstveno mislim na dve javne kladionice koje sam organizovao 1986. i 1990. godine, uoči Mundijala u Meksiku i Italiji, dakle nekoliko godina pre nego što je u Beogradu otvorena prva zvanična institucija za klađenje na sportske rezultate („Atlantik", 1993.) i sećanje na radio prenos čuvene utakmice Jugoslavija – Francuska (3:2) u švedskom gradu Vesterosu na šestom Svetskom fudbalskom prvenstvu 1958. godine.
Ta utakmica, odigrana 11. juna 1958. godine, prvo je što pamtim u vezi sa svetskim fudbalskim šampionatima. Francuzi su pet minuta pre kraja izjednačili na 2:2 drugim golom najboljeg strelca svetskih šampionata svih vremena Žista Fontena (koji je na tom turniru postigao čak 13 golova), ali je na minut pre poslednjeg sudijinog zvižduka Toza Veselinović doneo pobedu „plavima", što je decenijama bio sinonim za reprezentaciju Jugoslavije. U malom dvorištu u Doksimovoj ulici na Čukarici, koje je delilo čak pet porodica, te večeri slušao se radio prenos legendarnog Radivoja Markovića sa novog aparata marke „Tesla", koji je moj otac Anton kupio nekoliko dana pre toga, baš zbog tih prenosa „iz daleke Švedske".
Jugoslavija je u to vreme bila svetska fudbalska sila, redovan učesnik završnih nadmetanja za pehar Žila Rimea posle Drugog svetskog rata (1950. Brazil, 1954. Švajcarska i 1958. Švedska), ali i olimpijskih fudbalskih turnira, na kojima je tri puta gubila u finalu (1948. London, 1952. Helsinki i 1956. Melburn), da bi konačno 1960. godine bila osvojena i zlatna medalja na Olimpijadi u Rimu.
Od tri predratna Mundijala (1930. Urugvaj, 1934. Italija i 1938. Francuska), Jugoslavija je učestvovala samo na prvom, o čemu je moj kolega i prijatelj Vlada Stanković napisao sjajnu knjigu „Montevideo, Bog te video", a uskoro će početi i emitovanje istoimene televizijske serije. Tada nije igrana utakmica za treće mesto, pa se još vode polemike da li je Jugoslavija bila treća (zato što je izgubila od budućeg svetskog šampiona) ili četvrta, kao što piše na zvaničnom sajtu FIFA, jer je u polufinale ušla sa dve pobede i gol-razlikom 6:1, kao i selekcija SAD koja je imala dve pobede i skor 6:0, da bi potom obe ekipe izgubile sa po 1:6, mi od Urugvaja, Amerikanci od Argentine.
Putovanje najboljih fudbalera Jugoslavije u Brazil 1950. godine ličilo je na urugvajsku epopeju i ostaće zapamćeno po odlučujućoj utakmici sa Brazilom odigranoj 1. jula na Marakani pred 142.000 gledalaca, što je najveći broj posmatrača neke od utakmica ovdašnje reprezentacije svih vremena, ali i po čuvenoj „čalmi" Rajka Mitića, koji se povredio prilikom izlaska na teren, pa je tu utakmicu odigrao sa zavijenom glavom. Toga se, naravno, lično ne sećam, jer sam u to vreme imao samo devet meseci, baš kao ni razočaranja četiri godine kasnije, kada je možda najbolji tim u istoriji ovdašnjeg fudbala (onaj „olimpijski" iz 1952. – Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec - sa samo jednom promenom, jer je umesto Ognjanova na desnom krilu zaigrao legendarni Miloš Milutinović) u četvrtfinalu izgubio od Zapadne Nemačke (opet budućih svetskih prvaka) sa 2:0, autogolom Ivice Horvata i pogotkom Helmuta Rana pet minuta pre kraja, posle neviđene opsade nemačkog gola i dvadesetak propuštenih prilika.
Isti taj Ran će i u Švedskoj, opet u četvrtfinalu, pokopati nade ovdašnjih ljubitelja fudbala (Zapadna Nemačka – Jugoslavija 1:0, Malme 19. juna 1958), pa je zato sasvim razumljivo što je Radivoje Marković četiri dana ranije ono svoje istorijsko „gol, gol, gol", čime je decenijama počinjala špica u vreme direktnih radio prenosa fudbalskih utakmica veoma popularne emisije Radio Beograda „Vreme sporta i razonode", uzviknuo zbog pogotka koji je Jugoslavija – primila! Bilo je to u 80. minutu utakmice sa Paragvajem, kad je izvesni Horhe Lino Romero izjednačio na 3:3, što je značilo da će Jugoslavija u četvrtfinalu umesto sa skromnom selekcijom Severne Irske (Francuzi ih isprašili sa 4:0) igrati sa Fricom Valterom, Uveom Zelerom, Hansom Šeferom, Horstom Simanijakom i ostalim zvezdama zvaničnog svetskog prvaka iz 1954. godine. I, naravno, Ran koji je gol za konačnih 1:0 postigao već u 12. minutu utakmice.
U to vreme imao sam nešto manje od devet godina i moj je otac hteo da me kao „čudo od deteta" prijavi za takođe veoma popularnu emisiju Radio Beograda „Sve ili ništa", kviz u kojem je bilo moguće osvojiti čak 32.000 dinara (očeva plata bila je oko 10.000), jer sam napamet znao gomilu sastava fudbalskih ekipa i bio „živa enciklopedija" rezultata i raznih podataka. Tako sam zapamtio ono što svako dete danas može da proveri na Internetu da su na tom šampionatu, na kojem je konačno Brazil u velikom stilu osvojio pehar svog zemljaka Rimea, među 16 ekipa učestvovale sve četiri sa Britanskog ostrva (uz već pomenutu Severnu Irsku, i Engleska, Vels i Škotska s kojom je Jugoslavija igrala prvi meč 1:1).
Nikada se više nije dogodilo, a teško da će se ikada i ponoviti, da se dve reprezentacije tri puta uzastopce sastanu u četvrtfinalu svetskih fudbalskih šampionata, ali u nedelju 10. juna 1962. godine na stadionu Nacional u Santjago de Čileu opet su se sastali Jugoslavija i Zapadna Nemačka u meču za plasman u polufinale. Ran više nije igrao, ali tu su i dalje bili Zeler, Šefer i Simanijak, te nove snage predvođene Karlom Hajncom Šnelingerom. Utakmica je završena u 16 sati prema lokalnom vremenu, kad je kod nas bilo šest sati više, a prenos iz dalekog Čilea slušali smo kolektivno na čukaričkoj železničkoj stanici, odakle je učenici šestih razreda Osnovne škole „Đorđe Krstić" trebalo da krenu na ekskurziju po Tjentištu, Milinkladama, Ljubinom grobu i ostalim znamenitim mestima slavne bitke na Sutjesci.
Putovali smo vozom za Dubrovnik, koji je prugom uskog kolovoza išao preko Obrenovca, Lajkovca, Užica, sadašnje turističke atrakcije „Šarganske osmice", a zatim Višegrada, Ustikoline, Foče, Goražda, Tjentišta..., i koji je prema redu vožnje trebalo da krene u 21.30. Sećam se da me je otac u poluvremenu prenosa te istorijske utakmice odvukao do stanice pored Hipodroma (do koje nam je od naše kuće trebalo pet minuta), usput mi podelio nekoliko važnih saveta i pretnji šta će me snaći ako ih se ne budem pridržavao, a onda me gurnuo u red sa drugarima iz razreda i otrčao kući da sluša prenos drugog poluvremena. Nije računao da će i drugove železničke radnike interesovati da li ćemo konačno pobediti „mrske okupatore", koji su okupljeni oko radio aparata u otpravnikovoj kancelariji prvo pratili utakmicu a potom proslavljali gol Riječanina Petra Radakovića (igrao sa čalmom na glavi), postignut pet minuta pre kraja, tako da su konačno postavili kompoziciju na polazni peron negde iza ponoći, kad smo mi već uveliko pojeli sve sendviče, pohovane batake i ostalo što su nam spremili da „imamo za tri dana", pa je počelo masovno povraćanje već kod Žarkova.
Meni je bilo krivo što sam sve kockice te istorijske pobede sklopio tek po povratku sa ekskurzije, na kojoj sam zbog „istorije uživo" propustio da pratim polufinale sa Čehoslovačkom (13. juna u Vinji del Mar – 1:3), pa i utakmicu za treće mesto sa domaćinima (16. juna, opet na Nacionalu – 0:1). Sekirao bih se još više da sam tada znao da je to poslednji veliki uspeh „plavih" na svetskim fudbalskim šampionatima i da će reprezentacija Jugoslavije plasmanu u polufinale najbliže biti tek 28 godina kasnije, kad je bilo već evidentno da njen raspad može samo čudo da spreči.
Moram da priznam da sam kao istinski Jugosloven, kasnije nepopravljivi jugonostalgičar, intimno verovao da to „čudo" mogu u Italiji 1990. da ostvare Ivica Osim i njegova sjajna reprezentacija, u kojoj su uz iskusne Dragana Stojkovića, Dejana Savićevića, Safeta Sušića, Zlatka Vujovića, na svetsku scenu stupili i „naši novi ’čileanci’" – Robert Prosinečki, Davor Šuker, Robert Jarni – članovi ekipe koja je 1987. godine, baš u Čileu, baš pobedom nad ekipom Zapadne Nemačke u finalu (1:1, penalima 5:4) osvojila svetski šampionat za igrače do 20 godina. U to vreme bio sam zamenik glavnog urednika i šef Deska u listu Borba i na svoju odgovornost čitavu prvu stranu 27. juna 1990. godine, dan posle pobede nad Španijom u Veroni u osmini finala (1:1, u produžecima 2:1, nezaboravni Piksijevi golovi, posle „lažnjaka" i slobodnjaka) posvetio sam toj utakmici, ali i radosti navijača koja je bila najizrazitija u Srbiji i Bosni i Hercegovini, gde je ogromna većina ljudi instinktivno osećala zlo koje će im doneti raspad Jugoslavije. Slutio sam da je to poslednja prilika za veliko radovanje, mada su „plavi" mogli da izbace Argentinu 30. juna u Firenci, jer su i sa deset igrača (isključen Refik Šabanadžović zbog startova nad Maradonom) bili bolji i to što je posle 120 minuta bilo 0:0 najbolje je izrazio Dejo Savićević onim njegovim „mene nije jasno".
Petnaest godina kasnije, baš 30. juna 2005. godine, nedeljnik Vreme objavio je tekst Muharema Bazdulja „Lopte i zastave", iz kojeg prepisujem deo o penalima, da ne bih sam sa sobom po hiljaditi put vrteo taj stari film: "Velika je to utakmica bila. Kasnije, kad smo kao odrasli, znali smo govoriti da se Jugoslavija ne bi ni raspala da smo pobijedili. Nula – nula, a mi devedeset minuta bili sa igračem manje, nakon što je Šabanadžović fasov’o crveni. Nije da nismo imali šansi. Savićević je, čini mi se, fulio prazan gol sa dva-tri metra, što je bilo, kako su govorili komentatori, teže promašiti nego pogoditi. Mladi Robert Jarni se zagrijavao nekih četrdesetak minuta, a da uopće nije ušao u igru. Svega je bilo do tih penala. Sericuela ga je zabio, a Piksi je zakuje u prečku. Buručaga – gol, Prosinečki - gol. Ivković skida penal Maradoni, a Savićević zabija. Dva–dva! Onda onaj Argentinac s brojem 21 pogodi stativu. Pedro se zvao tip, neka visi Pedro! U ključnom momentu, međutim, Dragoljub Brnović puca izuzetno frljavo i Gojikočea to dosta lako brani. Odmorni Gustavo Decoti (ušao u igru negdje pred kraj) postiže gol, a pouzdani Hadžibegić frljavošću udarca oponaša Brnovića. Sve je gotovo!”
Ja, međutim, i danas pričam da smo te penale izgubili na čistu glupost, jer je posle promašaja Pedra, umesto Brnovića koji se tresao kao kombajn pod malim gasom, krenuo da četvrti penal izvede Faruk Hadžibegić, koji je tokom kvalifikacija bio siguran izvođač jedanaesteraca. Onda su ga sudije vratile, što je i njega poremetilo pa je zaista šutirao još gore od Brnovića, pa je Goikočea otvorio vrata svoje lične istorije jer će i u polufinalu, posle 1:1 sa Italijom, odbraniti penale Donadonija i Serene i odvesti svoju reprezentaciju u finale. Maradona i drugari izgubili su od Nemaca, koji su poslednji put nastupili kao Zapadna Nemačka, iz prestrogo dosuđenog penala, a ostaće zapamćeno da su na tom prvenstvu sveta u Italiji 1990. godine poslednji put igrale i reprezentacije SFRJ, SSSR i Čehoslovačke.
Četiri godine pre toga radio sam u redakciji časopisa Duga, gde sam napravio popriličnu zbrku kad sam uoči Svetskog fudbalskog šampionata u Meksiku 1986. organizovao prvu javnu kladionicu u Beogradu. Napravili smo nagradnu igru, objavili kvote za svetskog šampiona i onda se pojavio neki čovek koji je uplatio pozamašnu svotu na Španiju, za koju smo mi odredili kvotu 1:40. Kad je Španija u osmini finala deklasirala Dansku sa 5:1 neko je izračunao da će isplata dobitniku, ako Emilio Butragenjo i drugovi budu svetski prvaci, biti veća od sedmomesečnog fonda plata svih nas u ovoj izdavačkoj kući. Špance su u četvrtfinalu izbacili Belgijanci, koji su u Beogradu imali nekoliko stotina ostrašćenih navijača iz firme koja je tako izbegla bankrot, jer je svetski šampion postala Argentina, koja sa skromnom kvotom od 1:4 nije bila naročito interesantna učesnicima ove „Dugine" kladionice.
Osokoljen tim iskustvom, u Borbi sam 1990. godine osmislio i organizovao nagradnu igru Toto Mondo, koja je nosila mnogo manje rizika za organizatore. Štampali smo kupone sa imenima reprezentacija, koje je trebalo nalepiti na talone sa prognozom prve četiri reprezentacije, uz uplatu od 50 dinara po kombinaciji (tada je to iznosilo sedam maraka). Da ne bi sve bila čista kocka, jer je zaista teško pogoditi taj redosled, pripremili smo bogate nagrade, kao što su crveni kabriolet „alfa romeo" koji je danima stajao izložen na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića) i montažna kuća od sto kvadrata ŠPIK Ivanjica. Kombinacija 1. Zapadna Nemačka, 2. Argentina 3. Italija, 4. Engleska našla se na samo dva tiketa i zanimljivo je da su oba poslale žene. Prema pravilima nagradne igre njima smo podelili kompletan fond uplata, tako da su dobitnice primile po 50.000 maraka (nešto više od 350.000 tadašnjih dinara), što u poređenju sa pet hiljada evra, koliko su sada maksimalne isplate po mnogobrojnim kladionicama, zaista deluje kao impozantna suma. Nekoliko meseci kasnije javila se grupa prevaranata iz jedne kasarne koji su tvrdili da imaju dobitnu kombinaciju, pa su naknadno napravili dobitni tiket i vezali ga za jednu od svojih uplata, ali smo se moj prijatelj Dušan Vujanić i ja, koji smo vodili čitavu igru i koje su naši drugari tih dana zvali „Toto" i „Mondo", već posle četvrtfinala osigurali i napravili precizan spisak svih kombinacija koje bi mogle da konkurišu za novčanu nagradu. Posao nam je olakšalo već opisano ispadanje Jugoslavije, koja je bila prisutna na gotovo polovini realnih tiketa, dok s druge strane i danas žalim što Kamerun nije izbacio Englesku, jer bi da su se oni našli među „prve četiri" sav novac ostao Borbi. Poveli su sa 2:1 u 65. minutu, a onda su počeli da preteruju u egzibicijama i propustili su sjajnu šansu za 3:1 jer je Fransis Omam Bijuk hteo da gol postigne petom. Usledila je kazna, dva penala za Engleze koje je prvo za izjednačenje, a potom i za pobedu u produžecima realizovao Geri Lineker.
Inače, Kamerun je priredio najveće iznenađenje na otvaranju tog šampionata pobedivši 8. juna Argentinu sa 1:0 golom istog tog Omama Bijuka. Tog dana smo u Vršcu sahranili moju majku Anu, pa su moji drugari i kolege tu utakmicu gledali u nekakvoj kafani u Vladimirovcima, posle čega ih je uveseljavalo to što je moj, sada već pokojni, drugar Dadica Jovanović sasvim ozbiljno govorio da su svetske šampione iz Meksika pobedili - „Keramunci". Te godine u novembru umro je i moj otac Anton i tek kasnije mi je postalo jasno da je poslednja utakmica koju smo nas dvojica zajedno odgledali bila upravo sa tog Mundijala, 14. juna u Firenci, protiv Kolumbije (1:0, golom Davora Jozića).
Gostujući pre dve godine u emisiji Televizije Studio B Moj Beograd ispričao sam i priču o „alfa romeu" sa Trga. Pošto su za robne nagrade konkurisali svi prispeli taloni, bilo je dogovoreno da izvlačenje obavi neko od reprezentativaca Jugoslavije, ali sam sasvim slučajno doznao da su dvojica iz Borbinog marketinga dogovorili sa jednim poznatim fudbalerom da nameste da taj automobil, uz solidnu naknadu „na crno", dobije jedan poznati beogradski ugostitelj. Tada smo se dogovorili sa Robertom Prosinečkim i on je došao u redakciju Borbe pola sata ranije, izvukao sve glavne premije, slikao se s talonima i – otišao, na užas ekipe koja je u Unionu čekala svog čoveka za izvlačenje. Tako je ispalo da je „alfa romeo" dobio neki momak iz okoline Višegrada koji nije imao ni vozačku dozvolu, da bi taj automobil kasnije, tokom rata u Bosni i Hercegovini, nekoliko puta menjao „vlasnike" i „srećne dobitnike".
Četiri godine kasnije, kao direktor NIP Vreme, nisam se usudio da za svetski šampionat koji je odigran u SAD organizujem bilo kakvu nagradnu igru, već sam se zadovoljio samo pripremom specijalnog izdanja Vreme fudbala, iz kojeg i danas pamtim tekst Zorana Zozona Nikolića pod naslovom „Daljinski upravljač". Možda mi ta sprava i taj tekst ne bi bili toliko važni da dvanaest godina ranije baš zbog jednog daljinskog upravljača nisam kupio kolor televizor.
Za vreme Mundijala u Španiji 1982. godine živeo sam s porodicom u Šimanovcima i tada smo još imali crno–beli televizor marke „EI Biser", koji nam je moj tast Gligo Gligić poklonio za mladence u martu 1975. godine. Zbog toga sam rado prihvatio poziv jednog komšije da kod njega 20. juna 1982. godine u povećem muškom društvu pratim prenos utakmice Španija – Jugoslavija (2:1). Istorijska je činjenica da su poveli „plavi", istina tada u belim dresovima, golom Ivana Gudelja u 10. minutu, a izjednačio je Huanito dva minuta kasnije iz penala koji je video samo danski sudija Sorensen, dok je pobedonosni pogodak za domaćine u 66. minutu postigao Saura. Taj gol, međutim, nismo videli, jer je u poluvremenu supruga tog našeg komšije uzela daljinski upravljač i prebacila na drugi program na kojem joj se dopao neki film. Još petnaestak minuta sedeli smo i čekali da se ona smiluje i „vrati prenos", što se nije dogodilo, a nama je bilo neprijatno da ostavljamo piće i meze koje je, ruku na srce, baš ta komšinica sjajno pripremila.
Tada sam rekao „kupiću kolor televizor, nemao ’leba da jedem", što je bilo lako reći ali teško realizovati, jer je u Beogradu tih dana vladala prava pomama za kolor televizorima. EI je tako izbacio čitavu seriju bez završne kontrole, pa nisam mogao da gledam ni odlučujuću utakmicu sa Hondurasom 24. juna (trebalo je da dobijemo sa 2:0 da bismo išli dalje, bilo je samo 1:0, „Pižon" Petrović iz penala dva minuta pre kraja), dok su Španci i Irci namestili 0:0 i zbogom naši lepi snovi, mada je ta reprezentacija sa Draganom Pantelićem, Velimirom Zajecom, Ivanom Gudeljom, Nenadom Stojkovićem, Ivicom Šurjakom, Safetom Sušićem, Vladimirom Petrovićem, bila izuzetno jaka. Ja sam tih dana, pa i u vreme te utakmice, verujući da je u pitanju loše postavljena antena bio uglavnom na krovu, a komšiluk je uveseljavalo „malo levo, levo, stop, desno, desno" moje Mirjane, sve dok nisu došli iz servisa EI i zamenili deo za koji su znali da ne valja u televizorima iz te serije.
Od te reprezentacije i od selektora Miljana Miljanića očekivalo se da „poprave sliku" koju je prethodna generacija ostavila u Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine, kada je posle čuvene „majstorice" sa Špancima 13. februara u Frankfurtu (1:0, golom Josipa Katalinskog), sjajne partije na uvodnom meču sa Brazilom (0:0) i naše najveće pobede na svetskim šampionatima (18. juna 1974. u Gelzenkirhenu, 9:0 protiv Zaira, tri gola Dušana Bajevića i po jedan Dragana Džajića, Šurjaka, Katalinskog, Vladislava Bogićevića, Braneta Oblaka i Ilije Petkovića), nastala prava euforija, pa je čak i predsednik Tito iskoristio priliku da tokom zvanične posete Saveznoj Republici Nemačkoj obiđe reprezentativce Jugoslavije. Posle mršavih 1:1 sa Škotskom otišli smo u četvrtfinalnu grupu opet sa Zapadnom Nemačkom (0:2), Poljskom (1:2) i Švedskom (takođe 1:2), tako da su ta tri poraza doprinela najlošijem utisku svih vremena kad je reč o nastupima reprezentacije Jugoslavije na svetskim šampionatima.
Naravno, ako ne računamo blamažu iz Nemačke 2006. godine, gde je reprezentacija koja je nastupala pod imenom „Srbija i Crna Gora" u vreme kada je Crna Gora već proglasila nezavisnost, uspela da sastavi tri vezana poraza (Holandija 0:1, Argentina 0:6 i Obala Slonovače 2:3). Pre tog šampionata iskreno sam želeo da odem u Nemačku i na licu mesta posmatram utakmice svetskog šampionata, uveren da će mi put u Južnu Afriku (ako se kojim čudom i kvalifikujemo) biti i naporan i skup, a da ću 2014. godine biti suviše mator za bilo kakvo navijačko putešestvije, ali mi je posle svega što su tamo doživeli izabranici Ilije Petkovića bilo drago što nisam krenuo put Lajpciga ili Gelzenkirhena.
Ruku na srce, najbliži tome da „live" pratim svetski fudbalski šampionat bio sam 1998. godine, kada se u Francuskoj poslednji put pomenula Jugoslavija, odnosno ono što je od nje ostalo. U to vreme bio sam glavni i odgovorni urednik Naše borbe i gazda tog lista Dušan Mijić nikako nije hteo da izdvoji novac da na ovu smotru svetskog fudbala otputuje kolega Bora Karaulić, koji je u sportskoj redakciji pratio fudbalsku reprezentaciju. U tom preganjanju ponudio je i meni da izveštavam s prvog šampionata posle ukidanja sankcija sportskim ekipama iz Srbije i Crne Gore, tvrdeći da čitava priča nema samo sportski aspekt i da to „ko je dao golove u kom minutu može da se uradi i u Beogradu". Na kraju je ipak nekako put Pariza krenuo Bora, a to njegovo putovanje ostaće upamćeno po „incidentu" koji je napravio u međunarodnom pres centru, kad mu se raspala kutija za „biser" pisaću mašinu, što su kolege iz ostalih zemalja slikale kao svojevrstan raritet, pa je slika nesrećnog novinara Naše borbe kako skuplja razdrndanu mašinu osvanula i na tikerima svetskih agencija. Selekcija u kojoj su bili Ivica Kralj, Bata Mirković, Predrag Mijatović, Piksi Stojković, Siniša Mihajlović, Savo Milošević i neočekivani strelac Slobodan Komljenović ostavila je mnogo bolji utisak (Iran 1:0, Nemačka 2:2, SAD 1:0) i da je Peđa Mijatović u osmini finala protiv Holandije iskoristio penal pri rezultatu 1:1 možda bi se još jednom dogodila „labudova pesma" fudbalske selekcije pod imenom Jugoslavija.
Za taj nesuđeni put u Francusku preporučivalo me je trogodišnje iskustvo u sportskoj rubrici Večernjih novosti (1976 – 1979), a potom i višegodišnje uređivanje sportskih strana u Omladinskim novinama (kasnije samo Omladinske, pa NON), od 1980. pa gotovo do gašenja ovih novina krajem osamdesetih godina prošlog veka. Radeći u Novostima bio sam u prilici da iz inostranstva izveštavam s nekoliko važnih utakmica (Rumunija – Jugoslavija 4:6 u Bukureštu, Dinamo Berlin – Crvena zvezda 5:2, Sporting Hihon – Crvena zvezda 0:1...), tako da mojim urednicima nije predstavljao nikakav problem ni da mi povere pisanje izveštaja sa jednog finala Svetskog fudbalskog šampionata!
Bilo je to u noći između 25. i 26. juna 1978. godine, kada su se u finalu Mundijala u Argentini sastali domaćini i Holandija, koja se i posle Nemačke četiri godine kasnije predstavila u sjajnom izdanju. Zbog vremenske razlike i loših veza nije bilo vremena da sačekamo izveštaj kolege Radisava Bate Gvozdenovića za jutarnje izdanje, pa sam ja uz televizor pravio beleške „kao da sam tamo", sve sa opisima atmosfere i ocenama igrača. Argentina je posle 1:1 pobedila u produžecima sa 3:1 i najmanje što je „izveštač" mogao da primeti bila je formulacija „pod dosta čudnim okolnostima" koju je, na moju sreću, dan kasnije potvrdio i naš stvarni izveštač iz Buenos Airesa.
Naravno da u mom pamćenju ima mesta i za nepomenute svetske šampionate, od onog u Engleskoj 1966. (pamtim ga po brutalnim startovima Bugara na Pelea i Garinču, po istorijskoj pobedi Severne Koreje nad Italijom, po preokretu Euzebijevog Portugala od 0:3 do 5:3 protiv iste te Koreje i naravno po za sva vremena spornom golu Džefrija Harsta u finalu za prvu i jedinu titulu Engleza), fudbalske rapsodije koju su ispričali Brazilci 1970. godine u Meksiku, sve do azijske priče iz 2002. godine, kada su prvi i jedini put do sada dve zemlje (Japan i Južna Koreja) organizovale završni turnir. Međutim, u sećanjima na te sportske događaje nema baš ničega toliko ličnog što bi moglo da me podstakne da još za koji red produžim ovu već previše dugačku priču.
Njen kraj, možda najbolji i najlepši, intimno priželjkujem ovog leta u dalekoj Južnoj Africi. Možda je trebalo da dočekam baš to da „plavi" postanu „crveni", da buktinje zamene orlovi, da se umesto sa „Hej Sloveni" adrenalin diže sa „Bože pravde" i možda su se sva prokletstva već izređala na ovdašnjim selekcijama, od Montevidea od Minhena. Daljinski je već u mojim rukama!
U redakciji časopisa Duga napravio sam popriličnu zbrku kad sam uoči Svetskog fudbalskog šampionata u Meksiku 1986. organizovao prvu javnu kladionicu u Beogradu. Napravili smo nagradnu igru, objavili kvote za svetskog šampiona i onda se pojavio neki čovek koji je uplatio pozamašnu svotu na Španiju, za koju smo mi odredili kvotu 1:40
Možda je trebalo da dočekam baš to da „plavi" postanu „crveni", da buktinje zamene orlovi, da se umesto sa „Hej Sloveni" adrenalin diže sa „Bože pravde" i možda su se sva prokletstva već izređala na ovdašnjim selekcijama, od Montevidea od Minhena. Daljinski je već u mojim rukama!
Kombinacija 1. Zapadna Nemačka, 2. Argentina 3. Italija, 4. Engleska našla se na samo dva tiketa i zanimljivo je da su oba poslale žene. Prema pravilima nagradne igre njima smo podelili sav fond uplata, tako da su dobitnice primile po 50.000 maraka (nešto više od 350.000 tadašnjih dinara)
U malom dvorištu u Doksimovoj ulici na Čukarici, koje je delilo čak pet porodica, te večeri slušao se radio prenos legendarnog Radivoja Markovića s novog aparata marke „Tesla", koji je moj otac Anton kupio nekoliko dana pre toga, baš zbog tih prenosa „iz daleke Švedske"
Imao sam nepunih devet godina kad je otac hteo da me kao „čudo od deteta" prijavi za takođe veoma popularnu emisiju Radio Beograda „Sve ili ništa", kviz u kojem je bilo moguće osvojiti čak 32.000 dinara (očeva plata bila je oko 10.000), jer sam napamet znao gomilu sastava fudbalskih ekipa i bio „živa enciklopedija" rezultata i raznih podataka
MAGAZIN STATUS U NOVOM BROJU DONOSI
Kulturno nasleđe – Narodni muzej
Selo i politika – Domaćini & domaća
Moderne fobije
Ličnosti:
Biljana Kačaveda
Vladan Lukić
Velja Ilić
.jpg)
