Izvor: Blic, 17.Jan.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija od Akre
Ne znam kako je Rajevčeva Gana dospela na Svetsko prvenstvo u fudbalu, i ne znam kako igraju kvalifikacione utakmice, ali, sudeći po onom kako se prema igri ophodi na turniru, onda kada valja pobediti nekog važnog i velikog, Vahinu Slonovaču, na primer – najmanje što se može reći jeste to da Antićeva i naša Srbija apsolutno mora pobediti svoju prvu utakmicu na Mundijalu.
Na suludoj manifestaciji zvanoj Afrički kup nacija – suludoj po datumu i mestu održavanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pre svega, a u ovom delu sveta zanimljivoj tek posle Rože Mile i njegovog plesa na svetskim prvenstvima, a kojom smo prilikom shvatili da nekog, doduše uglavnom jadnog, fudbala ima i van Evrope i Latinske Amerike, te da Euzebio nije izuzetak koji potvrđuje pravilo – na tom, dakle, neobičnom turniru, Mićo je Rajevac svoju Ganu tretirao kao nižrazredni srpski klub, što će reći bilo koji osim ona dva, onda kad i ta dva ne skliznu u te, niže predele svetskog fudbala. Što je redovan slučaj.
Ideja je bila, naoko, jednostavna, i tačna: Halilhodžiću i Drogbi, Ebeueu, braći Ture i Kaluu, a naročito Zokori, bilo je neophodno da pobede, pošto su uneredili motku protiv Burkine Faso; dakle, igrati zatvorenije i pokušati na kontranapade. Stvar zvuči logično, osobito u grupi u kojoj je Adebajorov Togo pretrpeo nešto nalik Izraelcima u Minhenu sedamdeset druge, te je posve jasno da Obala Bjelokosti, što bi rekli u Zagrebu, i Gana idu dalje, a Burkina Faso ima se zadovoljiti časnim učešćem. Samo što se nije tako dogodilo, pa sad Rajevac, sa sve Esjenom s kojim je, navodno, kanio osvojiti titulu, mora tući bivšu Gornju Voltu (tako li se, beše, zvala nekad), zemlju čiji je BND oko soma dolara godišnje. Bude li nerešeno, ode Burkina.
I sve to zbog toga što je Rajevac pomislio da se Obalu Slonovače može dobiti ilijapetkovićevskim metodama iz vremena kvalifikacija za ono svetsko prvenstvo sa kojeg će nas Drogbino društvo ispratiti pod starim nacoškim sloganom – svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu, pa makar se zvala i Srbija i Crna Gora.
Gana je, elem, igrala jadno, kukavno i kukavički. Sa petoricom u sredini, od kojih su trojica napred igrali u neshvatljivoj liniji koju su poluinspirisani Ture i Zokora probijali što pasom, što trkom, kako su hteli, bez Esjena u prvom i s njegovim beznačajnim prisustvom u drugom poluvremenu, Rajevac je demonstrirao ono što se u kafanama zove „srpski fudbal devedesetih", dozlaboga dosadnu kombinaciju pasa unazad i opstrukcije protivnika. Valja reći da je i to Gana činila očajno: lišen druge misli do da sačuva svoj gol, a da sreću traži protiv Burkine, Rajevac je istakao ozbiljnu kandidaturu za sklanjanje sa trenerske pozicije. Ovo, međutim, ne bi odgovaralo nama – jer, ako Ganu preuzme neko poput Dujkovića onomad, onda će se možda videti zašto je to jedini afrički tim koji je na prošlom Mundijalu prošao prvi krug. I ostavio utisak.
Valja reći kako ovde prestaje moj interes za Ganu, pa i za afrički fudbal u celini. Nije da nipodaštavam sve ono što su, svojedobno, Kamerun i Nigerija učinili kako bi svetska prvenstva u fudbalu učinili zanimljivijim – osobito ona očajna prvenstva u Italiji i SAD – nego se naprosto priključujem onima koji smatraju da je Fifino globalističko zezanje sa dužinom i brojem učesnika na prvenstvu od tog najznačajnijeg događaja u životnom ciklusu prosečnog evropskog i latinoameričkog muškarca, napravilo prost(ačk)i spektakl. Jednostavnije rečeno – kad je u Nemačkoj sedamdeset četvrte bilo šesnaest ekipa, sa sve onim Zairom, omiljenim timom Dušana Bajevića i cele SFRJ, onda ste znali da su to najbolji na svetu. Zair je bio prvi tim južno od Sahare koji je stigao na fudbalsko prvenstvo sveta, a to što nije bilo Engleza, osam godina ranije svetskih prvaka, Francuza i Španaca koje je Škija Katalinski odstranio onog slavnog trinaestog februara u Frankfurtu na Majni, samo je značilo da su Istočni Nemci, Škoti, Bugari, baš kao i mi ili Švedi – bolji u Evropi. Italija i Nemačka bile su i tada neupitne.
Onda je nastupilo proširivanje na dvadeset četiri, pa ne trideset dva tima, Mundijal je postao kao Ramazan, mesec svakodnevnog čekanja da padne sunce i počinje Iftar od utakmica, a završni Bajram je pogubio značaj – finala su bila sve bednija. Kulminacija je ovo svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, bogu iza nogu, u bogatoj i bednoj svetskoj provinciji u koju valja ići ako vam stomak nema problem sa gledanjem u bedu, nego samo potrebu za uživanjem u odličnom vinu. Koje prave i piju belci. Crnci beru grožđe.
Slažem se, dakle, s onima koji misle kako Svetsko prvenstvo u fudbalu treba da se igra isključivo u Evropi i Latinskoj Americi, zato što je to, naprosto, naša stvar. A ovi ostali neka se lože na kriket, ragbi, bezbol i tome slično, nemam ništa protiv. Ko je dobar iz Afrike i Azije neka svrati. A Ameri da igraju kvalifikacije sa Južnoamerikancima, baš kao i Australijanci sa Azijatima, a ne da imaju obezbeđeno učešće putem pobeda nad Kanadom i Tahitijem.
No, kad je već tako kako je, kada već naši pečalbari svoju egzistenciju poboljšavaju po Obalama Slonovače – ako se mene pita, u ovom času jedinog tima iz Afrike koji zaslužuje da bude među šesnaest najboljih na svetu – i ostalim Ganama, onda se mi prema toj stvari imamo odnositi kao nužnom zlu koje valja rutinski eliminisati.
Ukratko, ako smo na osnovu Dujkovićevog učinka u Gani mislili kako ima razloga za strepnju, sada, videvši Rajevca, imamo obavezu da o prvoj utakmici na Svetskom mislimo kao o izvesna tri boda pred ključnu utakmicu Antićevog selektorskog mandata, onu sa Nemačkom.
Ako nije tako, onda smo džaba išli u Afriku.
Paprika se sadi oko Leskovca. I Gvadalahare.
.jpg)
