Izvor: Politika, 20.Jul.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle debakla u zemlji fudbala
Svi su očekivali neuspeh organizacije i uspeh tima, a dočekali obrnut ishod. – Brazilska fudbalska konfederacija radila lošije od državnika na vlasti, ljudi se okreću Olimpijadi 2016. – Neshvatljivo ponašanje Pareire i Skolarija. – Golman Barbosa i tragična generacija 1950. konačno oslobođeni krivice
Specijalno za „Politiku”
Rio de Žaneiro – Čudan, neverovatan poraz od 7:1 od Nemačke u polufinalu Svetskog prvenstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostavio je za sobom nevericu i tugu u našoj zemlji. Kako petostruki šampion sveta da doživi najteži poraz u istoriji polufinalnih susreta? Prvo poređenje se nameće kao ironija istorije: tragični „Marakanaco” 1950. Pre tog kobnog finala, Brazil je u polufinalu pregazio Španiju sa 6:1, pred više od 150.000 gledalaca koji su euforično pevali popularnu pesmu „Borba s bikovima u Madridu”, a utakmicu ranije na sličan način porazio Švedsku sa 7:2. Bila je to nezaboravna generacija velikih igrača, predvođena sjajnim Zizinjom, za mnoge najvećim iza Pelea.
Međutim, Brazil je izgubio u finalu od Urugvaja sa 2:1, kada mu je bio dovoljan nerešen rezultat za titulu. Najglasnija ćutnja u istoriji fudbala, parališući 200.000 gledalaca na Marakani, počela je 11 minuta pre kraja i dobila razmere nacionalne tragedije. Zbog te „tragedije”, Zizinjo nije dobio zasluženu slavu, a neki igrači su posebno ocrnjeni. Golman Barbosa je do kraja života patio, noseći na licu oznaku „kriv”.
Rehabilitacija uklete generacije
Kada je 1994. nesrećni Barbosa pokušao da poseti kamp nacionalne reprezentacije u Riju, zaustavljen je na ulazu. Sadašnji pomoćnik glavnog trenera Karlos Alberto Pareira naredio je da se igrači ne podsećaju na ružnu prošlost.
Ako postoji uteha za poraz od 7:1 u polufinalu, to je ispravljanje nepravde prema generaciji 1950, koja je u finalu izgubila sasvim prihvatljivim rezultatom od vrlo neugodnog protivnika. Kao da je golman Barbosa konačno vratio u teren tu kapricioznu loptu koja se kretala ka njemu u 79. minutu ondašnjeg finala.
A, gospodin Pareira, sada zvanično tehnički koordinator tima, a u realnosti samo pomoćnik Luiza Felipea Skolarija, snosi veliku odgovornost za ovogodišnji pritisak na ramenima neiskusnog tima, uvećan njegovim svečarskim i megalomanskim izjavama. Pre samo dva meseca je govorio da Brazil ima „super” tim, u čijim rukama već vidi pobednički pehar. Nešto neobjašnjivo i apsurdno u najjačoj konkurenciji.
Drugom prilikom, govoreći o nemirima u Brazilu protiv organizacije Svetskog prvenstva, Pareira je izjavio da Brazilska fudbalska konfederacija (CBF) predstavlja „radni Brazil“, za razliku od nesposobnih političara koji vode zemlju, te da nema ništa s nemirima. Međutim, CBF je potpuno diskreditovan u očima Brazilaca, koji znaju za notornu korupciju u toj organizaciji, osobito u borbi za položaje.
Tu izvlačimo drugu pozitivnu pouku od teškog poraza, jer su konzervativni mediji zbog oktobarskih predsedničkih izbora naduvavali priču da će sve osim igre na terenu da bude neuspeh. Desilo se upravo suprotno: sama manifestacija, organizacija i gostoprimstvo Brazilu bili su veliki uspeh, a igra – debakl. Rezultatima ankete lista „Folja”, o kojima smo pisali, možemo dodati i onu Bi-Bi-Sija, po kojoj je za 39 odsto ispitanika ovo bilo najbolje svetsko prvenstvo u istoriji. Brazilski fudbal je izgubio, ali Brazilci su dobili i ostaje im nada da će se reprezentacija vratiti na vrh jednog dana, bez korumpiranih direktora i arogantnih koordinatora.
Prvi korak ka tome trebalo je da bude otpuštanje Pareire, ali već njegov naslednik, bivši golman reprezentacije Žilmar Rinaldi, izazive sumnje dosadašnjim akcijama u ulozi menadžera.
Potrebne su strukturne promene, a najpre ih možemo očekivati od državnog rukovodstva, koje je Pareira nazvao „neradnim Brazilom”. Predsednica Dilma Rusef je već ukazala na lošu organizaciju brazilskog fudbala, nehumani raspored utakmica i finansijsku neodgovornost klupskih uprava. Red koji bi želela da uvede podseća na promene u Nemačkoj, uvedene bez političkih intervencija, posle neuspeha na „Euru 2000”.
Šta se zbivalo na terenu
Ni u jednom trenutku brazilski tim ove godine nije dosegao nivo sa prošlogodišnjeg Kupa konfederacija, bez obzira na činjenicu da je sada imao daleko jače protivnike. Danijel Alves, Paulinjo i posebno Fred, igrali su loše već u pripremnim mečevima sa Panamom i Srbijom.
Postojale su dobre zamene za Alvesa (Majikon) i Paulinja (Fernandinjo), ali tu se pojavio jedan od ključnih problema: neodlučnost Skolarija da brzo reaguje. Ne znam šta je moglo da se dogodi treneru svetskih prvaka iz 2002, polufinalisti svetskog prvenstva i finalisti evropskog sa Portugalijom, koji je prošle godine doneo brazilskom timu podršku navijača i sigurnost tima. U stvari, samo protiv Kolumbije je izvršio te dve očekivane izmene i ekipa je odigrala svoje najbolje poluvreme.
Dve stvari su teško pogoršale situaciju pre meč sa Nemačkom: odsustvo Tijaga Silve i teška povreda Nejmara. U prethodnim utakmicama glavni plan napada Brazila je bila „direktna linija”, od Tijaga Silve i Davida Luiza, uz povremene brze kontranapade. U oba slučaja, samo je Nejmar bio sposoban da iskoristi primljenu loptu u napadu i tu se otvorio problem „zavisnosti od Nejmara”, koji su kritičari najavljivali.
Na konferenciji posle preteškog poraza, Skolari je glavni problem video u neobjašnjivom „slomu” tokom šest minuta kada su primljena četiri gola. Ne mogu da prihvatim Skolarijevu teoriju sloma, ali ni da prihvatim poraz od 7:1 kao normalan. Jedan od objektivnih razloga očajne igre su retke i slabe kolektivne pripreme. Neverovatno je da novi igrači za meč sa Nemačkom nisu odigrali zajednički trening sa timom uoči utakmice!
Ni to, međutim, nije dovoljno objašnjenje za čudesnih 7:1. Preveliki pritisak očekivanja? Toga je svakako bilo, čak i sa zvaničnim natpisom na autobusu tima: „Spremni za šestu titulu”. Ostaju pretpostavke. Na primer, izgleda da je depresija u timu prerasla u neodgovornu euforiju kada su igrači najavljivali da će svakako pobediti i doneti poklon Nejmaru. Kao da su zaboravili da imaju protivnika, i to najtežeg, potpuno su raspustili odbranu. Onda je odjednom euforija prešla u paralizu, posebno Skolarija i Pareire, koji su sve posmatrali ćutke i prekrštenih ruku.
Život ide dalje
Ubrzo posle debakla, list „Folja” je zaključio da je atmosfera na ulicama sasvim drugačija od nekontrolisanog plača i tugovanja posle finala 1950. U boemskom kvartu Savasiju sve je funkcionisalo normalno, ljudi su pričali, smejali se i pili svoje pivo.
Dva dana posle finala, predsednica Dilma Rusef je učestvovala u istorijskom skupu zemalja Briksa. Dogovor Brazila, Rusije, Kine, Indije i Južne Afrike ocenjen je i na Zapadu kao istorijski, a „Finanšel Tajms” je zaključio: „Zapanjujući prikaz promene svetskog ekonomskog poretka”.
U Rio de Žaneiru počinju pripreme za sledeći veliki izazov: Olimpijske igre 2016. Ceo grad je u pokretu i planovima.
U suštini „neradni Brazil” (po Pareiri) se okreće budućnosti. U oktobru nas čekaju predsednički izbori, na kojima se Dilma Rusef sudara sa protivnicima Svetskog prvenstva u fudbalu. Bivši predsednik Lula da Silva sigurno će joj pomoći...
U međuvremenu, „radni Brazil”, kojeg predvodi Žoze Marija Marin, stari političar povezan sa vremenom vojne diktature 1964-85, nastavlja sa starim rešenjima. Umesto Skolarija žele da dovede Dungu, igrača iz šampionskog tima 1994, i trenera 2010. Fudbalska organizacija ostaje okrenuta prošlosti. Do kada?
Markos Roland
objavljeno: 21.07.2014.
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo
