Izvor: MozzartSport.com, 29.Jan.2017, 12:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: A rukomet?

Nema TV prenosa iz Francuske, da bar vidimo kako to radi Veselin Vujović... Nema više ni želje da dečaci postanu novi Škrbići, Peruničići...

Ima nečeg makar nerazumnog, ako ne i licemernog, u tome što me svrbi ruka da pišem o rukometu. U toku je Svetsko prvenstvo, hej, 25. po redu, igra se po čitavoj Francuskoj, legitimna tema, dakle... Pa, opet, kako pisati o pokojniku, a priznati da vas već dugo >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << ne zanima, da ga niste ni poznavali, makar u poznim danima njegovog života; još licemernije, kako pisati o pokojniku, a ne pisati sve najbolje?

Jeste, nemojte da vas lažu, rukomet je u Srbiji krepao, nije više na izdisaju nego su dobre čike u belim mantilima stigle na odeljenje palijativne nege i tutnule nekada trofejnom i voljenom sportu pilulu cijanida pod jezik.

Vidi se to i samo po programskoj šemi državne televizije i drugih sportskih kanala. Danas je finale rukometnog Mundijala, i to nećemo gledati nigde. Da ga nema u kvotama MOZZART-a, taman bi prošao mimo šire javnosti i ostao samo zaluđenicima i posvećenicima, voljnim da jure strimove po netu...

Kvote Kladionice MOZZART za duel Francuska - Norveška

Ništa čudno, neki bi rekli da je ovaj sport u Srbiji nestao kada nije prenošena ni pretposlednja kvalifikaciona utakmica u Poljskoj (a naši, začudo, dobili! Pa se mi ponadali da to nešto i znači!), mada će oni upućeniji reći da je poslednji krik semafora u 60. minutu bio nešto ranije, kada je u Beogradu preminuo veliki Jezda Stanković, profesor srpskog rukometa, a na sahranu mu nije došao skoro niko od bivših igrača.

To je tek bio znak: u drugim sportovima smo makar umeli da poštujemo legende, a o Stankovića su se ogrešili, jer rukomet više, jednostavno, nije važan, pa nije važan ni on.

Klubovi su odavno na amaterskom nivou, odavno nisam sreo neko dete koje ga trenira i voli, a čak ni to što je Predrag Peruničić državni sekretar za sport nije donelo neku opipljivu korist njegovom sportu. Razumemo, mora on da se posveti svima podjednako, ali da li makar i njega nešto lecne dok traje ovo veliko prvenstvo...

Okej, hajde da budemo brutalni kao pravi rukometaši: možda to i nije neki sport. Ima, stvarno, onih koji će reći – a i sam ću često braniti tu tezu – da rukomet od svih ekipnih sportova u koje bi se dalo zaljubiti ima najmanje lepote pokreta, da više liči na neku borilačku veštinu u koju je sticajem okolnosti zalutala lopta, da su sudije te koje mogu da odluče utakmicu kao u malo kom nadmetanju (zaista, zar se niko još nije setio da malo prilagodi pravila 21. veku? Makar da se uvede ograničenje napada), da su divni potezi retki, a grubosti previše grube, a da se poneki vrhunski, profesionalni meč na Svetskom prvenstvu i može pogledati, ali kakve su patnja ligaške i druge utakmice...

Sve to, zaista, stoji. Kao što stoji da popularnost rukometa nije, uprkos nastojanjima Nemaca i čuvenog kanala DSF koji nas je otoič bombardovao utakmicama gotovo svakog bogovetnog dana, uprkos milijarderima iz Katara koji su hteli da navrat-nanos sastave legiju stranaca i pokore planetu, uspela da dosegne makar pristojne visine na evropskom ili evroazijskom nivou.

Nije ovakav slučaj samo kod nas: dok je trajala velika borba između Španije i Hrvatske u četvrfinalu Mundijala, na sajtu Marke udarna vest je bio prenos uživo revanš meča Kupa kralja u fudbalu između Alavesa i Alkorkona, i to valjda sve govori o prioritetima...

Ali ostaje poneki “cepelin” koji valja vrteti u usporenom snimku, ostaje fakat da je rukomet jedan jako demokratski sport, koji mogu da treniraju i debeli klinci što ih niko ne bira u basketu i fudbalu, pa da pronađu sebe i postanu novi Škrbić, kao i da on daje nadu “unutrašnjosti”. U tim manjim mestima uvek se znao napraviti neki veliki klub, gradovi su imali svoje fudbalere i košarkaše, ali su rukometaši pronosili slavu mesta koje biste na mapi tražili makar sekundu duže. U staroj Jugoslaviji, primera radi; Bjelovar, Šabac, Zavidovići, Virovitica, Crvenka, Banjaluku da ne zaboravimo, pa u novijoj Jugoslaviji: Cetinje, Mojkovac, Kać, Zrenjanin i Bačka Palanka...

Eto, zato je rukomet bio važan i zato, ne samo zbog trofeja koje je imala Jugoslavija, jeste tužno kada sa aparata isključe jedan ceo sport, i posle izađu da se rukuju s familijom, sve sležući ramenima:

“Pacijentu nije bilo pomoći...”

Nestao nam je i doslovno sa radara, mi nešto stariji – počinjem sa zabrinjavajućom prilježnošću da koristim taj termin – možda se nečeg i sećamo, prolaze nam kroz glavu prezimena koja su odzvanjala, još pre Vislandera, Krečmara ili Dušenbajeva, kada smo poslednji put ozbiljno pratili rukomet i imali ozbiljna znanja o njemu (ono Evropsko prvenstvo u Beogradu, na krilima nacionalne euforije, bilo je samo izuzetak koji potvrđuje otužno pravilo i potcrtava tezu o značajui domaćinstva), još pre njih i pre Škbrića i braće Peruničić i sudara sa ogavnom “španskom Tekom” i čuvenog finala plej-ofa Zvezda - Partizan, bila su neka imena koje smo znali i o kojima su nam pričali.

I Veselin Vujović, i Abaz Arslanagić i Tonči Peribonio i Senjo Maglajlija i Mile Isaković i Momir Rnić.

Ne govore li samo ta imena kakav je to nekada bio sport?

Vratimo se u budućnost, koja možda ne nosi ništa dobro za srpski rukomet, no neki su se i u novom svetu dobro snašli.

U finalu Svetskog prvenstva igraće Francuska protiv Norveške (u Skandinaviji je rukomet bez premca drugi najpopularniji sport, mada često u ženskoj konkurenciji; svojevremeno je jedan moj prijatelj, Norvežanin privremeno nastanjen u Beogradu, želeo da ga vodim na rukometnu utakmicu, i naš dogovor je propao kada sam shvatio da on, sasvim prirodno, podrazumeva da ćemo ići da gledamo žene).

U borbi za treće mesto Slovenija je u dramatičnoj završnici savladala Hrvatsku.

Nećemo sada, a mogli bismo, o tome kako su Hrvati proslavili pobedu nad Španijom. O njihovom izborniku koji citira Gospu iz Međugorja, kao da se ona umesto Vicki Ivanković u opštini Čitluk ukazala “kaubojima”, te ih vodila do pobede na poziciji pivota; niti o puštanju Tompsona u svlačionici.

Nećemo, jer je rukomet Hrvatskoj ono što je vaterpolo Srbiji – sport u kojem su, protiv zdravog razuma i protiv svih prognoza, uvek pri vrhu - sport koji se tamo i dalje voli i poštuje i koji im je doneo mnogo radosti, makar smo nekada znali i mi Srbi da im tu radost smanjimo ili potpuno ukinemo.

Retko i sve ređe, ali jesmo, i to se pamti, kao što se pamti i 1999. kada nas u Kairu zaustavljaju u polufinalu Levgren i veliki Vislander i naš Vranješ, ta poslednja velika ekipa “krnje” Jugoslavije sa Žikicom Milosavljevićem, Jovanovićem, Maksićem, Matićem, Kapisodom, koja će u Sidneju ostati nadomak medalje...

Ovaj put su im gušt pokvarili Slovenci. Slovenci Veselina Vujovića. Znao je taj i veće divove da obori na pleća.

I zar nema neke simbolike u tome što su u subotu kasno uveče u Bersiju, bez obzira na to što smo bili uskraćeni za prenos uživo, Vujini Slovenci srušili Hrvate, tako navikle da pobeđuju kad je rukomet u pitanju?

Bio je to možda i poslednji trzaj jugoslovenskog, pravog jugoslovenskog rukometa. Da čovek koji je rođen i stasao u Crnoj Gori, najbolje trenutke igračke karijere doživeo u Srbiji, trenirao s uspehom najbolje klubove Makedonije i Hrvatske, a potom stigao da vodi Sloveniju, da čovek koji je bio toliko uspešan da je em zauvek ostao samo “naš”, bez ulaženja u krvna zrnca, em bio jedini rukometaš čija se popularnost mogla meriti sa barjaktarima drugih sportova, ponovo zabije iz kontre.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Star sport, MN Press, Action images)

Nastavak na MozzartSport.com...