Izvor: Politika, 22.Jan.2014, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moša Marjanović se posvađao s – morem
Neviđena raskoš i predusretljivost na francuskom prekookenskom brodu od Marselja do Montevidea. – Ekvatorsko „krštenje”, boj „novoveraca” jastucima, izbor za mis broda, pa „mrtve kobile” na kojima je deblji kraj izvukao Amerikanac
U zbirci sportskih reportaža „Sa loptom kroz svet” (1944) M. R. Belić je objavio kazivanje našeg golmana Jakšića, koji se proslavio na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu 1930, o dogodovštinama na dugom putovanju brodom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Florida” od Francuske do Urugvaja. Evo šta je Veliki Milovan, kako ga je kasnije nazvala urugvajska štampa, ispričao šta se dešavalo od ukrcavanja do prelaska ekvatora:
I, pristupili smo nepoznatom putu. Naše kabine raskošnije od spavaćih soba ma kog luksuznog hotela, putnici i brodski personal elegantniji od junaka sa filma, uzburkano more, i ... sve, sve liči na san.
Štipam se do krvi, ali java je java: elegancija, raskoš i, ja u njima. O, Gospode, da li je to moguće?
Moguće svakako, jer eno tamo vidim moje saputnike: Milutinac skoro u negližeu izvaljen na stolici za ležanje sunča svoje snažno telo; do njega skrušeni Đokić sa ibercigerom na sebi, a malo dalje Moša ... povraća.
Čovek bez jednog pluća, kako smo Mošu kasnije nazvali, posvađao se već na samom početku sa morem, i u toj svađi prevaljuje skoro ceo put. Izuzev jednog naročito mirnog dana, Moša, naš junak sa palube, provodio je skoro sve vreme na palubi, jer tamo mu je bilo najzgodnije za njegovo vazda uznemireno blagoutrobije.
Ubrzo po našem dolasku na brod doznalo se ko smo i šta smo. Gostoljubivim Francuzima pa i svim ostalim putnicima naše prisustvo kao da je donelo naročite radosti jer, počev od gordog i elegantnog zapovednika broda, preko putnika svih mogućih nacija i staleža, pa do poslednjeg sudopere brodske restoracije, naše društvo i razgovor sa nama kao da je činio naročito zadovoljstvo.
Vazda predusretljivi oni su rado zadovoljavali naše i najnemogućnije želje. Čak su nas pozvali i na učešće u „okeanskom šahovskom turniru”, na kome sam ja, iako nisam znao ni kako se figure miču, zauzeo treće mesto.
Ne treba se zbilja čuditi, jer u stvari ja nisam ni igrao. Jedino što sam činio ja sam lutao rukom od figure do figure dok me neko ne bi gurnuo, što je bio znak da tom figurom treba da igram. U tom raspoloženju došli smo do Ekvatora.
Pričali su nam već ranije da sva ljudska bića koja po prviput prelaze Ekvator, moraju biti krštena i po pomorskim običajima. Kako je ko znao tako i pričao. Neko ovako, neko onako, ali u svakom slučaju meni je ta priča ličila na nedostižnost, pa je zato nikada nisam ni pamtio.
Međutim, ovoga puta, jedne večeri pred polazak na spavanje, rečeno nam je: sutra, prelazimo centar zemljine polulopte i ... biće krštenja. Priznati moram da me je taj pretstojeći događaj dugo zadržao u budnom stanju.
U mojoj mašti rađale se svakojake pretpostavke: sveštenik, km, obred itd. U tom sanjarenju i zaspao sam. A probudio me je nečiji glas:
– Diži se! Krštenje počinje.
Digao sam se, razume se, i još neumiven, u kupaćim gaćicama, kako nam je to dan ranije rečeno, poleteo u odeljenje za „krštenje”. U momentu kada sam prispeo u to odeljenje video sam bezbroj samo iz viđenja poznatog sveta, i ... Momu Đokića i Hrnjičeka, koji su ozbiljna lica stajali sa strane velikog basena, na čijoj se sredini nalazile jedne stepenice i nešto dalje od njih stolica na vodi.
– Kršteni smo, doviknuo mi je Moma Đokić.
– Ulazi i sedaj na stolicu, dodao je Hrnjiček.
I ja sam poslušao. Uspeo sam se i seo na stolicu. Skoro istovremeno sa druge strane prišlo je i selo na stepenice jedno nepoznato lice, koje je odmah počelo da mi sapuna lice.
Jedva da me je čestito i premazao sapunicom, kada je odnekud, iza sebe, dohvatio jednu ogromnu drvenu britvu, nalik na brijač, i počeo da me „brije”. Smatrao sam da obred „krštenja” iziskuje tu proceduru i bez ikakve zadnje misli zažmurio i predao mu se.
Odjedanput sam osetio da me nestaje. Istovremeno voda me je progutala!
Kada sam najzad opet bio na površini sve mi je bilo jasno: stolica je bila tako podešena da se u danom momentu zajedno sa licem koje se nalazilo na njoj stropoštavala u bezdan.
Zaprepašćen, ja sam se sada kao „kršten” priključio grupi „krštenih” da bih nešto kasnije i sam prisustvovao sličnom ceremonijalu nove „žrtve”.
A kad je krštenje završeno, svi „kršteni” su mogli na utakmicu koja se sastojala iz toga što su po dvojici „novoveraca” vezivane oči i stavljani im u ruke dugački jastuci sa kojima su oni nasumce mlatarali jedan drugoga, sve dok se jedan ne bi stropoštao.
Tada bi pobedniku izlazio na megdan drugi „novoverac” i tako se utakmica protezala do kraja; bolje rečeno do poslednjeg borca, koji se zadržao na megdanu i koji je ujedno bio pobednik. Na ovoj utakmici, kao i na utakmici hodanja na rukama, pobedio sam ja i dobio dva lepa poklona.
U čast ovog takmičenja priređen je uveče, razume se bez učešća naših junaka sa palube, veličanstven dansing, na kome je istovremeno izabrana i Mis broda. Ova laskava titula pripala je zbilja najlepšoj dami, koja je za celo vreme našeg puta bila oličenje naših želja.
Jedino što nas pri pomisli na nju bunilo bio je njen pratilac, jedan gordi i uštogljeni Amerikanac, jedini valjda od putnika na brodu koji je sa prezrenjem gledao na nas Srbe. U svakom njegovom pogledu čitali smo to; svaki njegov pokret kao da je govorio o njegovoj želji da je nešto više od nas.
Izlišno je govoriti o mržnji koja se u odnosu prema njemu sve više raspirivala u nama. Jača od želje da osvojimo prvenstvo sveta u futbalu, bila je želja da se njemu osvetimo. Birali smo samo momenat. Birali i izabrali.
Dan iza našeg „krštenja” i mi Srbi želeći da budemo originalni, nametnuli smo igru „Mrtva kobila”. Namera nam je bila da u njoj učestvuje i taj uštogljeni Amerikanac, naš kamen spoticanja, pa smo pozvali na učešće i sve ostale putnike.
U želji da i pretstavnik Amerike učestvuje, on je poziv, iako sa visine, ipak prihvatio. Naša želja je upola ispunjena! Odmah za tim, razume se, pristupilo se igri, koja se sastojala u preskakanju pognutih saigrača.
Preskočeni je na kraju „lanca” morao i sam da podlegne. Amerikanac je s lakoćom preskočio jednog, dvojicu, trojicu. Četvrti, međutim, u momentu kada je Amerikanac bio u vazduhu i potražio oslonca na „mrtvoj kobili”, naglo se spustio, te je Amerikanac svom težinom lupio u gvozdeni pod palube.
Rezultat: slomijena ruka koja Amerikanca vezuje do kraja puta za njegovu kabinu, dok njegova štićenica danonoćno provodi u društvu naših reprezentativaca.
U tom se, eto, otprilike sastojalo naše putovanje brodom „Florida”. U svim tim zgodama i nezgodama učestvovali su svi naši reprezentativci izuzev Milutinca, koji je po ceo bogovetni dan provodio sunčajući se na palubi.
Sutra: Predsednik Fife prvi poželeo dobrodošlicu
Priredio I. Cvetković
objavljeno: 22.01.2014.
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo
