Izvor: Politika, 22.Dec.2012, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mene i srce vodi u svim odnosima
Kapiten rukometne selekcije Srbije priča o sportskom i životnom putu, pa i o ljubomori, ljubavi, novcu, muzici, oblikovanju života, poverenju, snazi istine, građenju sreće, a ne njenom čekanju...
Andrea Lekić, kapiten rukometne selekcije Srbije, i njene drugarice iz tog sastava, podigle su protekle dve nedelje Srbiju na noge. Osvojile su četvrto mesto na prvenstvu Evrope i time najavile da će u decembru 2013, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Svetskom prvenstvu u Beogradu, imati mogućnost da stignu i do većeg uspeha.
Ona je kao organizator igre i najbolji strelac zaslužila posebne pohvale, ali ona tako ne misli. Po njoj bi i ovaj uspeh državnog tima „trebalo podeliti na ravne časti”.
Rođena je 6. septembra 1987. u Beogradu. Bila je vukovac i najbolji đak generacije, a sad je pri kraju studija na Fakultetu za turizam i hotelijerstvo. Nijedan sport joj nije stran. Na prvenstvu osnovnih škola u fudbalu bila je prvi strelac! Uzor joj je bio košarkaš Majkl Džordan. Jedna je od najlepših srpskih sportistkinja. O braku još ne razmišlja, ali nije sama.
Da li je ovoga puta moglo i bolje?
Uvek može bolje, ali generalno mi smo zadovoljne postignutim. Da nam je neko uoči prvenstva ponudio četvrto mesto oberučke bismo ga prihvatile. Najvažnije je da smo na ovom nadmetanju stekle samopouzdanje i da ćemo na svim sledećim takmičenjima biti bez mane i straha.
Od kad ste u rukometu?
Od 11. godine i to slučajno. Pre toga sam četiri godine trenirala karate, pa odbojku i tenis. Ali kad sam otišla u Omladinski rukometni klub Beograd više nisam menjala sportsku ljubav. Trener mi je bila čuvena Mira Jasić. Ona me je naučila prvim koracima u ovom plesu s loptom. Posle toga sam bila u Radničkom, pa u Knjazu Milošu, Krimu iz Slovenije, a sad igram u Đeru iz Mađarske.
A od kad ste u državnom timu?
Dogodilo se to kad sam imala 16 godina. Bilo je to uoči kvalifikacija za prvenstvo Evrope. Selektor je bio Mile Isaković. Upisana sam na spisak rezervi. Zbog povreda nekih igračica uključena sam u ekipu. Imala sam samo dva sata da se spremim za pripreme, a učinila sam to za desetak minuta. Taj dan nikad neću zaboraviti.
Da li vaša pojava izaziva ljubomoru u ekipi?
Mislim da ne. Sve to pre svega zavisi od strukture moje ličnosti. Mogu da mislim o sebi šta hoću, ali o tome ni sebi ozbiljno ne govorim, a nisam ni cinična, ni ohola u bilo kojoj situaciji. Svojim postupcima nikome ne dajem povod za ljubomoru. Naprotiv, sva naša priznanja su zajednička. Mi jedna bez druge ne možemo. Za mene bi bilo poražavajuće da ljubomora postoji.
Kad ste otišli iz Srbije?
Kad sam imala osamnaest i po godina. Stigla sam u Ljubljanu, u ekipu Krim. Tu sam bila prelepe četiri i po godine. Slovenija u meni budi najlepša sećanja. Doživela sam sve to kao boravak u mojoj drugoj kući. Bila sam član ekipe koja je bila dvostruki osvajač Lige šampiona. A i privatno mi je sve bilo i više nego lepo. Svake godine sam dobijala novi automobil, a u Sloveniji je sve blizu: more, planine, Italija, Austrija, a volim da putujem.
A potom?
U 23. godini sam prešla u Mađarsku. To mi je, što se ekipe tiče, korak dalje u karijeri. Đer je jedan od najboljih klubova na svetu. Prošle godine smo igrale u finalu Kupa šampiona protiv crnogorske Budućnosti i izgubile smo na najgori način. Svako je pobedio kao domaćin, ali mi smo primile više golova u gostima.
Za koje pare igraju rukometašice?
Klubovi obezbeđuju igračicama sve uslove za normalan život: stan, hranu i na upotrebu automobil, a novac se dobija kroz mesečnu platu. U Evropi postoje samo tri kluba koja dobro mogu da plate rukometašice. To su moj Đer, rumunska Valča i podgorička Budućnost. Najmanja mesečna davanja mogu da budu oko 1.500 evra, a najveća oko 16.000. Prosek je oko 5.000.
Šta vam je dao sport?
Sem novca naučio me kako da se sama borim za mesto u timu i životu. Sport je sve ono što vidite na terenu. Tu ima smeha, radosti, tuge, pa i suza. Mene je sport očeličio. Postala sam jača u svakom pogledu. Uz sport sam stekla i niz prijatelja, što je posebno dragoceno.
Čime podižete raspoloženje?
Druženjem, putovanjima, čitanjem, ali uvek muzikom. Volim muziku u svakom prostoru: u kući, kolima, svlačionici, pre i posle utakmice, pa i kao vid koncentracije, a ponekad i kao deo ritma u toku treninga. Muzika je deo mog bića.
Kako prihvatate život?
Sigurno ne kako padne. Trudim se da ga oblikujem. Volim da ga usmeravam. Ali nekad ga i pustim da teče onako kako to okolnosti diriguju. Ipak, uvek znam kad bi trebalo da prikočim, a kad da ubrzam životni tok. Mene i srce vodi kroz život u svim odnosima.
Imate mnogo toga, a ljubav?
Imam svog čoveka. On je košarkaš. Zove se Luka Drča. Završio je koledž u Americi, u Juti. Kad se vratio igrao je za Zvezdu, a sad je u Kazahstanu. Znamo se 10 godina. Naravno, teško je sačuvati ljubav kad nismo zajedno. Ipak, mi gajimo veliko međusobno poverenje.
Šta vam je važno kod muškarca?
Razumevanje, inteligencija, dinamičnost, dobrota, poštenje, a pre svega iskrenost, koja je ključ svakog odnosa. Jer nema bezgrešnih. Iskrenom bi mnogo toga mogla da oprostim.
Ko vam je primer za takav odnos?
Moji roditelji Zoran i Radmila (po 57 godina). Njihovih „sto” godina braka su mi pravi primer za uspešan, lep i skladan zajednički život do večnosti.
Kad se osećate moćno?
Kad je o sportu reč u pobedama. Pobede mi dižu samopouzdanje. A u privatnim odnosima u svim životno dobrim rezultatima.
A kad je moćan vaš čovek?
Meni je najvažnije da je on moćan u mojim očima.
Da li sreću jurite ili provocirate?
Po mom iskustvu sve dolazi po zasluzi, pa ono što jurite najčešće vam beži. Provociranje sreće mi je bliže. Ipak, činjenica je da sreća mora i da se zasluži, a ne da se čeka. To mi je je najbliži put do nje. Kao što se gradi igra, tako se gradi i sreća.
Slavko Trošelj
objavljeno: 23.12.2012
